Intervju Tanja Avramović

Tatjana Avramović – “otkrivena” na internetu

KriK: Obično si  ti pravila intervjue sa autorima prisutnim u zbirci ''Krik'' za ovaj blog. Bilo je puno sjajnih intervjua sa piscima koji su se predstavili čitalačkoj javnosti svojom imaginacijom u pričama, ali i kao veoma potkovani sagovornici koji vole da ćaskaju o književnosti. Kakav je osećaj biti sa druge strane, da ne pitaš, već da budeš pitan(a)?

Tatjana: Uvek sam mislila da je ova strana lakša, ova gde ne postavljam pitanja ja, obzirom da sam dugo radila kao novinar, a i sada, zahvaljujući tom predznanju Borka Veljovića, dobila priliku da intervjuišem pisce, koji su ušli u ovu zbirku sa svojim pričama. Ipak, podjednako je i lako i teško. Lako, jer pričate o sebi, svom stvaralaštvu, nečemu što ste radili, u šta ste mnogo uložili ili znate sve pojedinosti, a teško jer treba izdvojiti ipak ono što je najbitnije, zapravo ono što sam kao novinar uvek tražila od svojih sagovornika. Ali, s neke treće strane, prija, zato što je to ipak prilika da o sebi kažete nešto što čitaoci ili neko ko prati vaš rad ne zna, a što može da upotpuno neku priču o vama, priču koja se može povezati sa onim što su čitali, ako su čitali.

KriK:Upoznaj nas malo sa tvojim stvaralaštvom pre pojave zbirke priča ''Škola za pisce''.

Bilo je učešća na konkursima za priču, nagrada...

Tatjana: Ozbiljno sam počela da objavljujem svoje priče, 1996.godine. Najpre u požarevačkom nedeljniku-mesečniku “Građanin” koji je imao konkurse za najbolju kratku novinsku priču. Tada su dve moje priče ušle u  uži izbor za objavljivanje, a mislim da je već sledeća godina bila moja, kada su svi, iz nekog razloga, bili iznenađeni mojom pričom “Sitnice”, koja je pobedila. To je sve pokrenulo da se moje priče pojave u časopisima “Braničevo”, “Majdan”, Mons Aureus. Kasnije sam učestvovala i na konkursima za nekoliko  online časopisa, gde mi je je “Kreativni magazin”, objavio jednu pricu. U izdanju  “NIB Alternativa – Balkan”  - Antologija savremenih ljubavljnih priča objavljena je moja ljubavna priča, 2014.godine. Mojih priča ima na internetu, na mom blogu.

KriK: Jesi li zadovoljna odjekom tvoje  prve knjige? Bilo je dosta promocija, što u prestonici, što u unutrašnjosti, a i korektnog odjeka u štampanim i elektronskim medijima.

Tatjana: Zadovoljna sam jer interesovanje za tu knjigu, u pitanju je “Škola za pisce”, ne prestaje ni do danas. Knjiga je inače objavljena 2009.te godine u izdanju Trećeg Trga, predstavljena na Sajmu knjiga, na promocijama, što samostalnim, ozbiljnim, što u zajedničkim nastupima sa ostalim piscima koji su objavili svoje knjige kod ovog izdavača. Interesantno je da je da mi se knjiga čita, imam često potvrde ili informacije iz biblioteka, da se traži ili je često na čitanju, što mi posebno prija, a veliki krug ljudi koje sam u međuvremenu upoznala voleli bi da vide i drugo izdanje ove zbirke. Možda će se to desiti baš u nekom dogovoru sa “Krikom”, neke naznake postoje, ali mislim da je rano da o tome govorim.

KriK: Izdavačka kuća Krik je zaista pružila šansu brojnim već afirmisanim, ali i široj javnosti ne mnogo poznatim piscima. Kakvi su tvoji utisci o estetici i književnim dometima ove zbirke. Imaš li nekog favorita među pričama odnosno autorima?

Tatjana: Na neki način, bila sam deo “Krika” od samog nastajanja. Znala sam za ideju i, u startu, nisam odmah videla tu sebe ni sa jednom svojom pričom. Ali, kasnije, pošto je Borko Veljović, očigledno moj verni čitalac (smeh), jer me je on i “otkrio”, čitajući moje priče na internetu a bio i moj recenzent, primetio je da bi jedna od priča koju sam slala na jedan inostrani konkurs i koja je prevedena na nemački jezik, mogla da zadovolji kriterijum za ovaj poduhvat. Ostale priče sam videla kada sam dobila svoj primerak knjige. Dopada mi se što tu ima različitih stilova, gledišta, što je to izuzetno širok dijapazon i raspon “krikova” a opet, nosi jednu posebnu energiju koju uglavnom nose neke nove ideje koje se pokrenu i koje dobiju dobru podršku ne samo uredničkog tima već svih učesnika. Meni najbiža, nekako sam tu prepoznala senzibilitet i ritam jedne od mojih priča (Šta sam hteo da kažem)  je  “Nestali” – Tanje Milutinović, ali su mi sve ostale priče jako zanimljive i dobre, svaka na svoj način.

KriK: Već si zanatski prilično ovladala pisanjem priča. Često ih posvećuješ zanimljivim autorima koje očigledno ceniš i njihova dela deluju inspirativno na tebe. Ko te u poslednje vreme inspiriše? Koje pisce čitaš? Ima li nekoga koga ste nedavno otkrili?

Tatjana: Zbog prirode poslova kojima se sada bavim, nemam mnogo vremena za čitanje. To je takođe razlog što  odlučujem i da pišem a i čitam priče, kraće su, brzo se čitaju ali ostavljaju prostora za promišljanje. Volim i vraćam se Dinu Bucatiju, to je i dalje moj pisac broj jedan, zbog svog stila i senzibiliteta, Edgaru Alanu Pou, Oskaru Vajldu. Volim knjige Haruki Murakamija, Kazuo Išigura, koji je ove godine dobitnik Nobelove nagrade, što mi je posebno drago jer sam neke od njegovih knjiga čitala i pre nekih petnaestak godina. Čitam Ajris Merdok, Rejmonda Karvera, uostalom njima i jesam posvetila neke od priča. Za Zorana Živkovića jako dugo znam, ali dok ga lično nisam upoznala na jednoj promociji u Kostolcu, nisam ga čitala i moram da priznam, jako mi se dopada, i kao ličnost, a posebno mi se svidjaju njegove priče, upravo je to još jedan pisac čiji mi senzibilitet odgovara i u čijim pričama uživam.

KriK: Da li ćeš ostati verna priči ili krenuti onim što našu čitalačku javnost najviše zanima kao format a to je roman?

Tatjana: Kratka priča mi je izazov jer ima svoje zakonitosti. Mora da bude “puna”, efektna, ne sme da ima prazne hodove. Mislim da materijala za nekoliko romana već imam, neki su i započeti, ali da još nemam ni želju a ni vreme da se tome posvetim.

KriK: Šta se novo priprema u književnoj kuhinji ili radionici Tatjane Avramović?

Tatjana: U pripremi je nova zbirka kratkih priča, sa radnim naslovom “Priče iz dva grada”. Jedno vreme sam živela u beogradskom naselju Nova Galenika i našla sam mnogo sličnosti sa, takođe, radničkim naseljem Kostolac, gde sam odrasla pa sam svoje junake i njihove živote, dogodovštine uglavnom “smestila” u ta dva mesta, što ne znači da ih ne premeštam na razna druga, jer, kao piscu, to mi je omogućeno, kao što mogu da utičem i na njihove sudbine, susrete, sreću ili nesreću… Prošla je čitanje u “Kriku”, ali, sada treba da usledi jedan malo teži rad, nego što je to bilo prilikom samog pisanja kako bi se dostigao jedan postavljeni cilj i standard  i kako bi bila barem na nivou prve zbirke, iako se i tematski i formalno razlikuje od nje.

                                                                                                               Goran Jovanović

BIOGRAFIJA

Tatjana Avramović, rođena je 2. Decembra, 1972. Godine u Požarevcu. Od 1991.radi u Omladinskoj redakciji Radio Požarevca. Sarađivala u dva navrata sa Radio Boom 93 iz Požarevca, a potom i TV „Duga“, a na kraju se ponovo vraća u Radio Požarevac, gde radi kao voditelj i novinar sve do 2012.godine.

            piše intenzivno od 1994. godine

-         1996. na konkursu lista „Građanin“ objavljuju joj se dve priče koje su ušle u uži izbor za kratku novinsku priču a već sledeće godine pričom „Sitnice“ pobeđuje na konkursu

-         1997. godine ulazi u katalog „100 najpoznatijih Požarevljanja, zbog istaknutog rada na polju kulture kao novinar, pobedi na književnom konkursu kao i ulaskom u Antologiju „Požarevački prozni trenutak“ gde joj je priča „Šta sam hteo da kažem“ objavljena sa svim znamenitijim piscima poreklom iz Požarevca (izdanje lista „Građanin“).

-         Od 2005. objavljuje u lokalnim književnim časopisima „Braničevo“ i „Majdan“ a priča „Strah“ neformalno je proglašena najboljim proznim delom 2006. godine.

-         2008. počinje saradnju sa mladom izdavačkom kućom iz Beograda Dobričić i Treći Trg gde se planira objavljivanje njenih radova u njihovom časopisu kao i prve zbirke priča „Škola za pisce“.

Na poklon, što se kaže, priča... 

TATJANA AVRAMOVIĆ

PRAZAN  PAPIR

    Odavno papir stoji prazan, ako ovo po čemu pišem i može da se naziva nekakvim papirom. Zato, hoću da ga ispunim, da ne bude više dosadno beo, ali i kad je beo,on je zaprao tmuran, prazan i dosadan, pa i usamljen. Nekako, kad ga gledam takvog, imam utisak da bi i on svašta da kaže, da strese tu belinu sa sebe, da pokaže svoje šare, svoja  slova, svoje misli. Da se oslobodi!

    Gleda me, pravo u oči, zaslepljuje svojom belinom kao da hoće da mi stavi do znanja da naslućuje o čemu bi,nas dvoje mogli da pišemo. Ali, ta rasprava, to pisano nadvikivanje još ne počinje. Možda zbog toga što se nismo dugo videli. Potrebno je izvesno vreme da pohvatamo šta je ko radio u međuvremenu, da opet budemo na istim talasnim dužinama da bi mogli bez rezervi da iskažemo svoje misli.

    I, kao što  to obično biva, nešto se desi da još malo odloži to povezivanje, tu iskrenost koju smo namenili jedno drugom. U svakodnevici koja je mene preplavila, odjednom je na ringli pokipelo mleko. Naravno, skočila sam, da sklonim šerpu sa ringle, umanjim štetu i obrišem šporet. Papir, kao da me podsmešljivo gleda, čeka da vidi šta ću, kako ću sada i koliko će mi vremena trebati da se priberem i vratim u ono zbog čega sam ga i uzela. Kao da mi govori: „I, ti hoćeš da pišeš, MENI da pričaš o nekim dubokoumnim stvarima, a neko mleko tamo, odvlači ti pažnju. Mislim da moraš da izabereš, draga...“

    -Šta da izaberem? Pa, ja moram i da živim, to mleko mi je potrebno da funkcionišem, da sipam u kafu, da nahranim mačku. Ja volim da pijem mleko.

    -Da, ali ne žudiš za mlekom koliko žudiš za nekim drugim stvarima... Za pisanjem, za pažnjom, za uspehom, za ispunjenjem...

    -Ma hajde, ti mi pričaj o čemu ja žudim!

    -Žudiš, draga, čezneš, to te izjeda, sve to što se godinama skuplja u tebi hoće da eksplodira. Ja jesam godinama bio prazan, to je tačno. Ali, ne zaboravi činjenicu da sam svih ovih godina bio među papirima koji su bili ispunjeni tvojim ranijim pričama, misliš da iz svega ništa nisam mogao da shvatim? Nemoj da me potcenjuješ!

    Zaćutala sam. Oči su mi se napunile suzama, ali ništa nisam mogla da kažem. Misli su mi jurile kroz glavu,nisam mogla da se skoncentrišem pa sam ćutala. Osećala sam se posramljeno, ogoljeno. Isto kao što je on izgledao ogoljeno pre nego što sam počela da pišem. Bio je u pravu.  Kako smo samo slični! Na sličan način nas drugi vide. Ali, iza tih naših fasada, eto, kriju se sva naša osećanja, sve naše želje, stremljenja, istine. I nije teško, bar ne između papira i mene da to podelimo, tu smo, samo on i ja, prazna soba... Potrebno je samo...

     Ipak, svesni smo oboje da sve što ode na papir, neće tamo i ostati. I papir i ja imamo istu želju – da nas čitaju.

     Čini se da je on nestrpljiviji od mene, počinje prvi. Najpre o dodirima. Voli kad ga dotiče olovka, nekada, to je bilo bolno udaranje slova pisaće mašine a sada, od kada je  elektonski, dotiču ga senzori koji po njemu ispisuju slova. Nisu to, za njega, samo slova. Tako, pretočena u rečenice, u priče, izmišljene ili stvarne, preradjene, njemu govore o nekakvom svetu. Nije  ni bitno da li je to stvaran ili izmišljen svet,  bitno je da se nešto dešava. Bitno je da li će mu emocije zaparati tu hladnu belinu, hoće li uspeti da ih izdigne iz svoje ravni, pretvori u rezbarije koje će, opet, dotaći nečije srce. Nije samo pisac taj koji napiše tu priču, ja moram da budem medijum za prenošenje. Ako papir ne zna da prenese napisanu priču, nije dobar, nije pravi. Mislio je da ni svaki papir nije za svaku knjigu. Sve mora da bude dobro uklopljeno kako bi na pravi način upilo piščeve reči i na pravi način ih prenelo dalje.

     Najviše voli dodire ruku, ako je već pretočen u knjigu. Ruke koje listaju u knjižari ili biblioteci, ruke koje nestpljivo okreću stranice u polumračnoj sobi, gde ga osvetljava samo čitačeva lampa. Voli čak i dodir poneke suze, maženje nečijeg kažiprsta ili palca preko pasusa ili rečenice koja im se izuzetno dopada. Voli osećaj gladnih, radoznalih očiju onih koji čitaju. Voli osećaj zadovoljnih očiju kada pročitaju knjigu pa se povremeno vraćaju na neka obeležena mesta, da pogledaju ponovo, pročitaju ono što je na njih ostavilo najjači utisak, pokušavajući da vrate osećaj koji su imali dok su po prvi put čitali knjigu.

     -Ako razgovaramo i ako se otvaramo, ja bih da čujem tebe.

     Iznenadio me i uplašio. A znao je da će tako biti, da će mi zastati knedla u grlu. Ali znao je i da ću, oznojene dlanove obrisati o kolena i drhtave prste spustiti na tastaturu.

     S vremena na vreme, ja uzmem papir, napišem ponešto. Nisam potpuno slobodna i ne sviđa mi se uvek to što pišem. Nisam više ni u fazi da mogu da se potpuno prepustim fantazijama i da sve što u pravom životu ne valja, zaboravim, izmislim neki novi svet i pobegnem ili, suprotno, napišem baš to što boli i tako se oslobodim.

     Ja odlično znam šta bih napisala. Svesna sam svega što me muči, nisam to uobličila u misli pa da ih sad prospem po papiru, ali još uvek imam neke unutrašnje stege koje zadržavaju sve boli. Mislim da dobrano doprinosim tome, mislim da želim da me boli. Znam, kad bih sve pustila da proživim i shvatim ... nisam sigurna kako bih se nosila s tim. Da li  će boleti  još više? Da li je to što sam godinama zadržavala, čuvala i krila, samo odlaganje i čekanje pravog trenutka da sebi zadam finalni udarac?

    A bilo je mnogo prilika, čak i pokušaja da pišem. Ako ništa drugo, pre godinu dana, bolnica. Mogla sam da pišem, noćima nisam mogla da spavam, razmišljala sam, i – ništa. Umesto toga, čitala sam, čak mi je i to teško išlo. Posle toga, oporavak kod kuće, dva puta duže nego vreme koje sam provela u bolnici. I opet ništa, danima sam gledala filmove, serije, igrala igrice. Najzad, počela sam ponovo da radim i to mi je definitivno odluzelo svaku mogućnost da bilo šta započinjem.

    Vidiš, to su stvari iza kojih se krijem, kojima se branim. Ne znam zašto su to prepreke, ali ja ih zovem preprekama.

    -Da, i sada to radiš, kaže mi on. Pišeš tu o nekakvim razlozima, tražiš opravdanja, a izgledalo je kao da ćeš u sekundi sve reći. Ti si kukavica.

    -Možda.

    I nastavljam da ćutim. Ipak, misli su tu. Nekako, dok sam pisala i gradila još jedan od zidova oko sebe, unutra su se sklapale i rečenice, čitavi pasusi, možda i priče.

    -Razumem te, na neki način, kaže mi papir. Nadao sam se da ćeš ovoga puta uspeti, da ćeš se osloboditi. Da će naš zajednički vapaj dodati sadržaj u naše postojanje. Umesto toga,iako sam našaran gomilom reči, i dalje sam prazan. Šteta.

Intervju Predrag Kisić

Eto nama radosti, što bi rekla naša urednica Jeca,
napokon intervju sa Predragom Kisićem.
Uživajte.

Konkurs za Krik 2 je u toku.

Kisa: Pišem, jer to sam ja, čovjek koji piše.

Krik: Ti si mlad pisac i pesnik, “poznajem te” samo putem društvene mreže Facebook, i naravno, knjige gde nam je oboma objavljena po jedna priča, ali, za mene ali i čitaoce našeg bloga, reci nam nešto o sebi, nešto što te pored pisanja, razlikuje od drugih, izdvaja, čini posebnim i drugačijim.

Kisa: Mislim da svaki iole normalan čovjek nikad ne govori o samom sebi, bar ne bi smio. To je, valjda, na drugima da govore, ako imaju šta reći, ako je vrijedno pomena. Od drugih me razlikuje to što ne ličim na druge, ne trudim se, ne želim i sugurno je da nikad neću htjeti da budem poput nekoga. Život me naučio da gazim svojom stazom, da krčim svoje puteve, da ih ušančim, utabam, bos ili u cipelama, pa kako mi bude. Život mi je počeo u prošlom milenijumu, prošlom vijeku, u nekoj prošloj državi, nekog prošlog naroda, u nekom ratu, u nekim izbjeglištvima, selidbama, pod nekim granatama, skloništima, odrastao sam u ciganskoj mahali, u jednoj čerpićari, i nisam naučio šta je to normalan život, šta je to normalan put, neki normalan životni tok. Kod mene je sve drugačije, od banalnih do onih najvećih stvari. Nisam živio život poput velike većine, ni blizu, i ne živim ga ni danas, i da vam iskreno kažem, to ja i ne želim. Drugačije sam prohodao, drugačije sam progovorio, drugačije sam naučio da jedem, drugačije sam naučio da spavam, da se drugačije budim, da drugačije mislim, čitam i pišem, drugačije sam izbore pravio, donosio drugačije odluke, susretao se sa drugačijim iskustvima, imao drugačije doživljaje, predstave, poimanja, drugačija shvatanja i razmišljanja. Jednu školu sam završio s radošću, drugu školu sam napustio s gađenjem. Prve simpatije, prve ljubavi, prve poslove, prva pijanstva, odnose, prijateljstva, sve moje prvo je bilo drugačije. I danas je tako. Drugačije gledam ovaj svijet, drugačije o njemu pišem i govorim. Drugačiji mi je nadimak, ja sam drugačiji, ni bolji, ni ljepši, ni pametniji, ni pretežniji, jednostavno drugačiji. Jedini sam grobar(bivši) koji je volio da piše, koji I sad piše. Poseban sam kao i svi drugi ljudi. Svako je poseban na svoj način i zbog nečega. Ako je naučnik poseban po genijalnosti i izumima, što jeste, kao što je i Dostojevski poseban, na drugi način, poseban je i onaj hindus što skuplja đubre u rijekama Indije. Svako ima svoju posebnost, niko nije bez talenta i dara,bez svrhe što postoji.

KriK: Da li radiš ili si radio neki posao koji je neobičan, zanimljiv i da li iz toga možeš da crpeš inspiraciju, koliko ima autobiografskog u tvojim delima?

Kisa: Da, radio sam drugačiji posao. Vjerovatno misliš na grobarski posao koji    često pominjem. Radio sam i druge neobične poslove. Od kancelarije i košulje do lopate i blata. Iz svega toga crpim ideje. To je život. Živim i pišem. Sve je autobiografsko, sve je ono što sam proživio, ne izmišljam baš ništa.

KriK: Od kada pišeš i o čemu najčešće? Postoji li neka tema koja te posebno okupira? Pre svega, zbog čega pišeš?

Kisa: Počeo sam jako rano, u dvanaestoj godini čini mi se. Najčešće o životu, o svemu što proživim, osjetim, o svemu što me dotakne, a dotiče me mnogo toga. O ljudima, o njihovim životima, o sudbinama mnogih ljudi. Najčešće o ratu i životu onih koji su na svoj način prošli taj pakao. Mislim da je to rat, prokleti rat, to je tema kojom sam okupiran. Okupirali su me u ratu, sad me rat kao tema okupira. Eto, ja nikad da izađem iz te okupacije. (smeh) Pišem jer to je, manje-više, sve što imam, to najbolje znam, to mi najbolje ide. Moram, to je moja potreba, najdublja potreba, jednaka onoj gomili potreba, za hranom, za vodom, za ljubavlju, za životom, za vazduhom. Mislim da bih bez pisanja bio potpuno lud, da bih se udavio, ugušio, mislim da bih crko kao pas sa ulice, mislim da bih bio sasvim izgubljen u ovom ludilu u kojem živimo.

KriK: Na koji način stvaraš? Da li je to pitanje inspiracije ili je to svakodnevna potreba, svakodnevni trening, koji se kasnije doteruje i sređuje?

Kisa: Kao što već rekoh u prethodnom odgovoru, to je potreba. Stvaram iz nagona, sasvim prirodnog, zdravog, spontanog, redovnog nagona koji je poput gladi, poput žeđi, poput najveće potrebe. Pišem, jer to sam ja, čovjek koji piše. Neko igra fudbal, neko košarku, neko peca, neko ide u lov, neko pije, neko zida kuće, neko prazni kontejnere, neko živi od penzije roditelja, neko se drogira, neko krade, eto, ja pišem. Moje pisanje je moja borba, borba za opstanak, borba za život, moj lični obračun sa svime, moja borba da ja ostanem ja. Inspiraciju ne čekam, ne očekujem je, ne nadam joj se. Ako se pojavi, pojavila se, ako ne, svejedno, ja šest dana u nedelji radim, posvećen sam pisanju, I uvijek postoji nešto, neka ideja, misao koja tinja, neka tema, negdje, nešto, što mi govori, javlja se, što osjećam, vidim i čujem, to prenosim na papir, ili otkucam. Svakodnevni rad na nekoj priči, ili romanu, to je određena vrsta treninga. Svakodnevno pisanje, maker to bio i samo jedan stih, I to je neki trening. Poeziju ne dotjerujem, ne sređujem, nju jednostavno “ispalim”.

KriK: Postoje li pisci zbog kojih si zavoleo književnost , da ne pominjem uzore, ali, recimo, pisci zbog kojih si i sam poželeo da stvaraš?

Kisa: Imao sam tu sreću da u isto vrijeme “naletim” na Andrića i Bukovskog, I to u periodu koji je u mom razvoju, formiranju ličnosti, bio najznačajniji, u pubertetu. Dva poptuno različita pisca, na dva potpuno različita načina su me učili o životu. Andrić me obuzdavao tamo gdje sam bio divlji, ili sam htio, ili sam mogao da budem divlji, a Bukovski mi je davao vjetar u leđa, da budem svoj, da me ne proguta sistem, da me ne požderu hijene društva koje ispiraju mozak i ubijaju dar u svakom čovjeku, I dar i slobodu. Od tada sam učio od najboljih pisaca, kao i danas, I od tada želim da stvaram, jer su mi pomogli da shvatim, da smisao života, pored ljubavi, jeste stvaranje. Stvaranje je bila moja potreba oduvijek. A rođen sam i odrastao u suštoj suprotnosti od stvaranja, u razaranju, koje i danas traje. A bilo je i drugih, bilo je i drugih uzora osim pisaca.

KriK: Da li postoje još neke stvari koje te zanimaju, okupiraju? Neka druga umetnost, na primer?

Kisa: Postoje, naravno. Po prirodi sam kreativac. Zanima me muzika, zanima me film, slikarstvo, filozofoija, nauka, teologija, apologetika. Volim rad. Volim da stvaram, jednostavno. Ne mora to biti samo umjetnost. Mada, svako stvaranje jeste neka vrsta umjetnosti. Drvo, glina, gips, vosak, sve su to divne stvari, divni materijali od kojih ponekad nešto pravim. Crtam, ali za svoj gušt. Moderna, nadrealizam, apstrakcija, kubizam. Zanima me mnogo toga. Ima me svuda gdje može da se stvara, da se bude kreativan, maštovit, slobodan. Zanimam se nešto oko životinja, zanima me arhitektura, kulinarstvo, volim da kuvam, obožavam.

KriK: Kada je u pitanju “Krik”, kako si dospeo u ovu “priču” i društvo?

Kisa: Borko me pozvao. Predložio mi da učestvujem. Pristao sam vrlo rado, I evo me.

KriK: Skoro svim piscima iz naše zajedničke zbirke postavim pitanje o tome kakvu asocijaciju na njega ostavlja tema, koja je bila zadata, a to je “krik”. Da li si priču pisao namenski, po pozivu za učešće u ovom poduhvatu ili je nastala na neki drugi način?

Kisa: Krik je tema na koju mogu uvijek pisati. Na samu pomisao ređaju mi se desetine slika i prizora koje bih mogao opisati. Žao mi je što tu priču nisam uredio malo, jer je pisana veoma davno, amaterski, ali dobro, mislim da može proći.

KriK: Inače, pored ovog književnog konteksta, koliko je značajna pojava jedne male izdavačke kuće koja je za kratko vreme, prilično ozbiljno izazvala veliko interesovanje, okupila talentovane mlade pisce i promoviše isključivo kvalitet?

Kisa: Mislim da je veoma značajna. Uvijek su velike stvari nastajale u malom, ali bogatom, uvijek malim ali sigurnim koracima polazili su veliki. Krik je kriknuo u javnost, i dobro je, odzvanja. Eho će sigurno da se dočeka negdje na neko pravo mjesto, da odzvoni i dopre do ušiju i razuma koji će to poštovati i podržati,  pomoći da se digne na viši nivo.

KriK: Kakva je saradnja sa “Krikom”? Da li si zadovoljan, da li ćeš se odazivati novim pozivima za druženje ili pisanje? Evo, upravo će biti objavljen konkurs za drugu zbirku “Krik 2”, da li ćeš možda učestvovati, ako budeš imao pravo?

Kisa: Saradnja je korektna. Jesam, zadovoljan sam. Borko i društvo to lijepo rade. Volio bih da mogu pomoći i učestvovati aktivnije, ali mi neke druge stvari u životu trenutno stoje na putu, tako da…biće prilike da se družimo. Za saradnju sam uvijek otvoren, zašto da ne. Dobro njima, vama, dobro meni, tebi, dobro svima. Važno je da radimo pravu stvar, nešto ispravno, vrijedno, pa, gdje je kvalitet prisutan, tu je uspjeh neminovan. Ako me pozovu, odazivam se. Ako bude mjesta za mene, tu sam.

KriK: Obzirom da si iz Republike Srpske, nažalost, nisi prisustvovao promocijama ove knjige koje su, za sada održane samo u Srbiji, ali, verujem da si je pročitao. Kako ocenjuješ priče svojih kolega, da li, možda možeš da izdvojiš nekog autora ili priču?

Kisa: Da. Žao mi je što se nismo družili tom prilikom. Pročitao sam, naravno. Mislim da ima mnogo kvalitetnih autora. Ne bih nikog izdvajao, svi su zaslužno pozvani i mislim da su svi opravdali taj poziv.

KriK: Prateći tvoje objave na Facebooku, mogu da zaključim da stalno pišeš. Da li je to samo u kratkim formama kakve postavljaš ili, iza svega, nastaje možda i nešto veće?

Kisa: Fejsbuk je igra, malo igra, malo reklama, malo zanimacija, malo druženje, i tako.. ne gledam to kao nešto mnogo važno. Trudim se da iskoristim na najbolji način ono što nudi, a, istina, ono najbolje što imam to čuvam za ozbiljne projekte, za izdavače. Poeziju inače ne pišem, to je nešto što se nedavno pojavilo kod mene. Kad odmaram od pisanja, pišem pjesme, ili kad me nešto previše boli pa nemam snage o tome pisati duže, ja napišem pjesmu za par minuta. Inače,  pišem autobiografski roman, a započeo sam još četiri romana. Dok radim na jendom, odmaram od drugih, i sve tako. Šest dana u nedelji, petnaest sati u prosjeku, pisanje, pisanje, i samo pisanje. Ostatak vremena provodim u šetnjama, ili odem sa nekim od prijatelja na piće, čitam, slušam muziku, pratim neka predavanja, izučavam, istražujem, putujem kad god mogu, kad god imam priliku, odlazim u prirodu, ali stalno nešto usput zapisujem.  Tako da - da, nastaje nešto veće i mnogo ozbiljnije.

KriK: Imaš li objavljena samostalna izdanja i kako naši čitaoci mogu da dođu do njih? Objavljuješ li u književnim časopisima, na portalima?

Kisa: Prošle godine se pojavio moj roman, “Ukleti vrt”, u samostalnom izdavaštvu Tanje Mijanović iz Beograda. Roman je skromno predstavljen na beogradskom Sajmu knjiga, u skromnom tiražu. Primjeraka više nemam. Međutim, taj roman će ako Bog dragi da doživjeti drugo izdanje, ali tek nakon što ga prepravim, doradim, sredim, jer tek posle nekoliko mjeseci sam uvidio da sam previše požurio s tim romanom da bih stigao da bude predstavljen na sajmu. Pišem, objavljujem za nekoliko časopisa i portala. “Književnost uživo” i “Pokazivač” su redovni, a povremeno objavljujem i u mnogim drugim. Neke saradnje tek predstoje.

KriK: A sada, kao čitalac, pretpostavljam da možeš za sve nas da istakneš i ukažeš na nešto što si otkrio, čitao, što je na tebe ostavilo poseban utisak. Možda to može da bude preporuka za čitanje.

Kisa: Otkrio sam mnogo sjajnih pjesnika na Fejsbuku. Čitajte majstora Dylana Hormana. Čitajte braću Arežine, Milovana i Radovana. Milana Zagorca, dobar je i ovaj Tomaš, ima ih još, da ne nabrajam sad. Klasika je neizostavna. Preporučujem Karl Uve Knausgora. Sjajan je. Na mene su mnogi ostavili snažan utisak, ali to su sve stari pisci, klasici, njih već znate. Čitajte ove na kojima književnost ostaje. Čitajte mene jebiga. (smeh)

                                                                                                  Tatjana Avramović

Predrag Kisić – Kisa, rođen je u Visokom, BIH, 1991.godine. Od 1996. živi u Bjeljini. Piše tekstove i kratke priče kao i kratke prozne zapise, ali i poeziju. Objavio je roman „Ukleti vrt“ kao samostalno izdanje, 2016. Ima i više gotovih zbirki kratkih priča. Piše nekoliko romana, uporedo, a ostale svoje radove objavljuje u periodici kao i na književnim internet portalima i magazinima.

Kisina priča:

 

PREDRAG KISIĆ

ISTINA LEŽI ISPOD ZEMLJE

I

Jutro hiljadu devetsto četrdeset i prve, tek što su prvi zraci sunca počeli da se lijeno probijaju kroz sive oblake. Bilo je hladno, sablasno, što zbog pustoši što zbog kiša koje su danima padale. Pokisla polja još uvijek mlade pšenice, prostirala su se kao more, ogromno zeleno prostranstvo dosezalo je sve do horizonta. Tihi povjetarac njihao je snopove i tako stvarao talase od kojih je nastajao blagi i prijatni šum, a to je ujedno bilo i jedino što je se moglo čuti tako rano. Za malu Sofiju, kao i za njene roditelje, ni to jutro, ni to rano proljeće, ni ta godina, neće biti ni nalik prethodnim. Jutarnji mir i spokojne snove prekinuo je snažan krik. Nacistički odred upao je u dvorište kuće na malom seoskom imanju. Njih desetina dovezla se kamionom u kome je se već nalazila nekolicina „pokupljenih“. Kada je malu Sofiju probudio majčin krik, začula je veliku larmu od koje se je veoma uplašila. Skočivši iz svoga kreveta, krišom je provirila iza zavjese kroz prozor i ugledala kako nacistički odred odvodi njenog oca. On se nije opirao, naprotiv, ćutao je u strahu da nacisti ne odvedu čitavu porodicu. Nadao je se da samo odrasle muškarce odvode, te da neće dirati žene i djecu ako on ne bude pružao otpor. Ali Sofijina majka nije mogla da se obuzda. Ona nije mogla a da ne ispusti krik za svojim mužem, jer znala je kuda ga vode i šta ga čeka. Očajnički je Sofijina majka gubeći glas uporno dozivala svoga muža, pokušavala je u tom grčevitom naporu da zaustavi dvojicu nacista, ali sve uzalud. Uzalud je grebala rukama, pada i ustajala, kidala odjeću sa sebe, primala udarce, i sve iznova, sve uzalud. Znala je da se njen muž nikad više neće vratiti. Znala je da će ga zauvijek izgubiti. Za to vrijeme mala Sofija drhti od straha dok traje užasan prizor pred njenim očima. Taj užas od toga jutra, pa sve do kraja njenog života, pratiće je kao sjena. Nije mogla da ne gleda, a krivila je sve što ipak jeste gledala, mada i ona zna da bi joj bilo jednako teško i mučno bez obzira da li je vidjela ono što je se desilo, ili nije vidjela, jer svejedno bi isto patila. Majka je pokušavala da utješi malu Sofiju, ali to nije uspijevala jer je i sama bila neutješna. Nacistički odred je toga jutra razbio mir u čitavom selu, i „pokupio“ još mnoge. Sofijin otac je plakao za svojom porodicom, plakao je gledajući kako ga njegova voljena žena očajnički doziva, moli i preklinje da ga puste. Gledao je kako ostaje njegov život, sve što je imao, i kako polako nestaje u daljni, gubi se iz vidokruga  i ostaje samo u mislima, u srcu, u duši, i tad pade suza u kojoj osta zamagljena slika doma i porodice, te kao da je i sav taj život tada poput te suze pao u prašinu i blato.

I dok se nižu kišni dani i sablasna jutra, pred Sofijinim očima neiščezava očev lik i prizor  od onoga jutra kada je on odveden u logor. Duboko su joj se urezale sve pojedinosti, svaka sekvenca, i sada je često jutrom budi majči krik koji odzvanja još od onda. Ona i dalje čuje majčin plač i dozivanje, ona i dalje osjeća onaj isti strah, samo što se on sada nagomilava i raste, kao što je se gomilao i rastao užas u čitavom svijetu. Godine su, međutim, prolazile, iako je za Sofiju vrijeme stalo  onoga jutra. Ipak, ratu je došao kraj, ali se njen otac nije vratio.

II

Ljeto hiljadu devetsto pedeset i četvrte, Sofija već treću godinu zaredom traga za svojim ocem, ali bezuspješno. Svakoga  jutra Sofiju budi krik, onaj isti od prije trinaest godina, krik koji nikad neće pretati da odzvanja u njenim snovima, njenim jutrima, između zidova njenog doma, u haostorima, na ulici u prolazu, od neba do zemlje, svuda. Saznala je kuda su odveli ljude onoga jutra, ali je saznala i to da nisu svi odvedeni u isti logor, i da njenog oca nema ni na jednom spisku. Ipak, odlučila je nastaviti da traga, riješena da obiđe sva mjesta ne bi li našta bilo kakav pouzdan trag, glas, bilo šta o njenom ocu. Gdje god bi došla, manje više čula bi istu priču, iste odgovore, iako se mnogi nisu ni trudili naročito da potraže njenog oca, jer negdje je moralo postojati nešto, neki zapis, neki trag, bar neko svjedočanstvo. Govorili su joj da čeka, govorili su joj da kroz nekoliko mjeseci dođe ponovo, obećavali, lagali, davali lažne informacije, i od svega toga nikakvog uspjeha. Čekajući i tražeći, bez odustajanja, Sofija se je predala tome kao svojoj svetoj dužnosti od koje nije htjela niti je umjela da odustane. U tome čekanju i traganju, u silnoj potrazi, godine su prohujale, prošla je Sofijina mladost, prošlo je sve njeno vrijeme, kao onaj vjetar što je prošao kroz polja pšenice. Pred njenim očima i dalje je ista slika, ista scena, tragična, bolna, neprolazna i nezaboravna.

III

Noć hiljadu devetsto devedeset druge godine, pola vijeka nakon što je se Sofija nastanila u Sa.., konačno prekinuvši svoj izbjeglički bijeg i skrivanje koje je mjesecima trajalo. Početkom šezdesetih ona se je udala i rodila dvojicu sinova. Muž joj je bio čestit i plemenit čovjek, zavoljela ga je baš zato što je bio poput na njenog oca, ali je i on stradao pod nerazjašnjenim okolnostima. Sama sa djecom, doživtna udovica, samohrana majka, malo je reći da je se namučila kroz život noseći sav taj teret na svojim leđima, noseći svoje teško breme.

Sada, kad stigla ju je starost, kad je vrijeme učinilo svoje, i kada ju je, najblaže rečeno, pregazio život nimalo je ne štedeći, došao je novi rat i pokucao na njena vrata. Ono što je se Sofiji činilo kao neponovljivo zlo, kao nenadmašiva tragedija, užas i stradanje, sada je bilo dvostruko gore i veće. Ovaj put je plaćenička banda gradskih ološa naoružana do zuba, upala u Sofijin stan i odvela njene sinove. Pretukli su ih, vezali, pokrali sve dragocjenosti i otišli ostavivši za sobom staru Sofiju, da poput njene majke shrvana od bola na koljenima moli i doziva gubeći svoj glas u grčevitom naporu. Ni njoj nije pošlo za rukom da sačuva sinove, ni nad njom se nije smilovalo zlo kao ni nad njenom majkom onoga jutra. Sada je i Sofija poput njenog oca, gledala kako zauvijek srušen nestaje njen život, kako se gubi i gasi pred njenim očima. Sofijin krik prepuklog srca i duše ranjene, čula je cijela zgrada, i taj krik će od tada početi da odzvanja cijelim gradom i da kao prokletstvo prati one koji su joj odveli sinove, i sve one druge koji su nekome oduzeli život ili su nekog odveli na stradanje, na muke i patnje kakve do tada čovjek nije poznavao. Usta joj namjerno nisu zapušili, namjerno su pustili da poput psa bespomoćno cvili za svojim sinovima, i štaviše, uživali su u tome, sadistički su se naslađivali, neznajući šta čine, ne znajući za užaš kroz koji će do kraja života prolaziti dok im Sofijin krik stalno bude odzvanjao. 

Kuda su odveli njene sinove, šta će sa njima biti? Zar će i u ovome ratu držati logore? – pitala je se Sofija. Njen strah stotinu puta veći od onoga straha, kada su joj hiljadu devetsto četrdeset i prve  odveli oca u logor. Užas sa kojim se je suočila boli stostruko jače nego onaj koji je prošla za vrijeme drugog velikog rata. Zar moraju baš sve da joj oduzmu, - pitala se je Sofija. Oca i majku je izgubila u onome ratu, jer i majka je umrla s početka pedesetih. Muža joj je ubila politika, krajem šezdesetih.A sada, zar će sada i sinove da izgubi - razmišljala je Sofija.

Danima, a kasnije i mjesecima, ona je tražila svoje sinove. Tražila je svuda, opet neki trag, glas, zapis, svjedočanstvo, bilo šta o sudbini njenih sinova, ali nije bilo ničega, osim lažnih obećanja, lažnih priča, prevara, izmišljotina i izbjegavanja nadležnih da joj pronađu sinove. Mjesecima je lutala Sofija u potrazi za sinovima, obišla je gradove, opštine, sela, prerovila sve moguće spise i dokumenta, tražila ljude, razogovarala, obilazila iznova, zvala, tragala, upornije nego ikad išta, i opet sve uzalud, ni traga ni glasa nije našla.

Najzad, prošao je i taj prokleti rat, a Sofiju godine i život pregazili još više. Svi su zauvijek izgubljeni, shvatila je ona. Tako je jedne noći, hiljadu devetsto devedeset i devete godine nestao svaki trag od Sofije. Neko je rekao kako ju je vidio negdje u brdima iznad grada, kako odlazi penjući se sve više uz planinu, i kao se je kasnije začuo strašan i jeziv krik s visina, koji se je prosuo iznad grada i uvukao pod svaki kamen, u svačije uho, pa odzvanja, prijeti i opominje svojom strahotom i boli koju nosi.

U Sofijinom stanu, na simsu prozora u kuhinji, našli su zapisane riječi na listu papira, vjerovatno joj poslednje riječi, a pisalo je;

„ Istina leži ispod zemlje.“ U potpisu je stajalo, „ Vaša neizbrisiva prošlost! “