Reč urednika
ili prizivanje Veltšmerc-a
„Ovo delo nije
ni esej ni priča, a sve je pomalo“, rekao je sam autor o svom delu i vešto nas
poveo na jedan u najmanju ruku interesantan put kroz kulturni identitet Evrope, podsećajući nas pritom
na Weltchmerz; ne onaj površno
i usko tumačeni, već onaj dublji
osećaj empatije građanina Evrope,
danas donekle izgubljen u vrtlogu
vremena i istorijskih previranja, ali podjednako bitan i vredan prisećanja.
Glavni junak
dela je evropski grad, bilo koji evropski grad,
višeznačan i satkan od svoje
slavne antičke prošlosti, sa svim religioznim fazama kroz koje je
prošao i prolazi, duboko
isprepletan sa ukorenjenim, paganskim nasleđima koja su u njega utkali razni narodi dolazeći pod njegovo okrilje.
Upravo taj živopisni grad, sav od samo njemu spojivih
kontradiktornosti, može se videti manje ili više sličan bilo gde na području Evrope ili kao što ga je Kras slikovito i precizno opisao u jednom
delu svoje pripovesti :„Prolazeći pored antičkih karijatida na nekom trgu, ako
podignemo glavu i bolje osmotrimo fasadu pored koje prolazimo, možemo videti da
se u niši ugaonog zida nalazi figura lokalnog sveca koji stoji u grčkom
kontrapunktu držeći jevanđelje u ruci. Neće biti nikakvo čudo ako takav
vizuelni opit izvedemo u Španiji i primetimo da se sličan arhitektonski asamblaž
nalazi tik uz fasadu neke arene u kojoj publika navija u krvavoj
paganskoj priredbi koja će uskoro žrtvovati život jednog bika. “
Autor primećuje
da „evropska civilizacija danas odaje
sliku sumornog starca koji prebira po škrinjama stare uspomene, tražeći besomučno krivca za svoje loše dane
“, ali isto tako veruje „da se veltšmerc
sakrio negde između redova sadašnje istorije i kulture” i „
ostaje nam da, tragajući za evropskim identitetom, idemo tragom zaboravljenog
bola, osluškujući daleki skerco devetnaestog veka”.
Iako se bavi bitnim i velikim stvarima, Kras nije ekscentrični zanesenjak koji piše u
komplikovanim šiframa i kodovima. On nam
upravo te kompleksne teme
svojom velikom erudicijom s jedne strane, a ljudskom skromnošću sa druge, rasparčava na
razumljive delove. Majstorski vešto
barata dobrim, starim, bitnim, a
često previđenim činjenicama, pritom
nam pružajući neke sasvim
nove ili gotovo zaboravljene
značajne podatke i nudeći nam zanimljive
uvide i korelacije svojstvene samo njemu
kao autoru, koje drže pažnju čitaoca budnom, a čitanje ovog dela čine izuzetno živim procesom.
On upozorava :
„Šta ostaje ako se od čoveka oduzme njegova biološka istorija, istorija
njegovih ćelija i žlezda, istorija njegovih velikih snova i nadanja, njegova
lična sećanja i porodična istorija? Ako bi takav neobičan stvor i postojao,
ličio bi na praznu proizvoljnost.”
„Žan Valžan bi danas u nekoj sarkastičnoj parodiji
tragao za svojim srebrnim svećnjakom po beskrajnim gondolama nekog megamarketa
ili bi ga najzad dobio na televizijskoj
nagradnoj igri.”
Ali i poručuje : „Svako vreme je pravo vreme za podvig, ali nema uzleta bez
uzora.”
Kras drži do svoje reči i od prve strane ovog izuzetnog
dela nas vodi na jedno retko i neponovljivo putovanje. Njegovi pomoćnici i saborci na tom putu su
najveći evropski mislioci, filozofi, slikari, muzičari, pisci i poete. Ujedinjena jedinstvenim evropskim duhom
u vremenu i prostoru, pred našim očima smenjuje se čitava plejada
ličnosti od Platona preko Kamija do Edgara Morena, zajedno sa Viktorom Igoom,
Robertom Šumanom, Leopardijem, Bulgakovim, Dostojevskim, Sioranom, Cvajgom,
našim Crnjanskim, Kišom, Vaskom Popom i mnogim, mnogim drugima… Svi oni stoje
zajedno i složno na prvim linijama odbrane „poslednjeg veltšmerca. “
Ti „današnji Evropljani “, koji „u stvari ne
vole i ne razumeju sebe”, podstakli su autora , rekli bismo, da na kraju
ovog obimnog i višeznačnog dela napravi jedan literarni izlet i da sa nama podeli izuzetnu priču pod nazivom
„Umesto kraja ili Zevs na dva točka”. Glavni junak je autorov kolega sa Likovne akademije u Francuskoj, mladić po imenu „Heo ili tako
nekako “, koji je stigao na studije u Evropu, opčinjen njenom istorijom i
umetnošću iz „nekog malog ribarskog mesta koje se nalazi
na obali Žutog mora”, i koji je „obučen u crno i ćutljiv, sa srebrnim biciklom
pod nogama i tamnim naočarima ličio na
sardelu koja pliva ogromnim plavim prostranstvima mora.”
Niko neće izaći nezadovoljan sa ovog putovanja u
središte Evrope na koje nas Kras vodi.
I autor je u pravu. „Ovo delo nije ni esej ni priča, a
sve je pomalo“. I puno je više od toga.
Bez obzira na težinu teme, kojom besprekorno vlada,
autor je zadržao optimizam.
Pisac nam ne nameće svoj stav, ali nam nudi mogućnost
izbora i nadu. Uspeva da probudi onaj uspavani osećaj pravog Evropljanina u
nama , kojim smo negde zadojeni samim rođenjem na ovim prostorima.
Nikada nije bilo lako biti Evropljanin, niti će biti, ali ne smemo
ni zaboraviti da je to u isto
vreme velika čast i odgovornost.
Umetnost je ta koja greje dušu, a veltšmerc je njen
iskonski, vrhunski izraz. Ne bi trebao
da bude poslednji.
Završili bismo citirajući Arhimeda , koji je pri opsadi Sirakuze 212. godine p.n.e. rimskom vojniku koji je provalio u njegovu
kuću, dok je u pesku crtao geometrijske figure, rekao :
Noli turbare
circulos meos
ili
„Nemoj remetiti
moje krugove“
Dušica Petronijević
