Intervju Tanja Milutinović

Nakon male pauze, nastavljamo sa intervjuima pisaca zbirke Krik. Na poklon, Vi dobijate priču. Tanjinu...

                                          Tanja Milutinović – savršeni deo slagalice “Krik”

Tanja Milutinović, jedna od šesnaest autora zbirke “Krik“, ali podjednako zanimljiva. Svaki put kad pravim intervju sa nekim od pisaca iz ove knjige, shvatam da je uredništvo veoma dobro pravilo izbor pri komponovanju zbirke, jer se čini da je sklopljen mozaik vrlo različitih senzibiliteta, koji se stapaju u jedan – a to je iskreno i nepretenciozno pismo svakog autora ponaosob, bez podilaženja čitalačkoj publici, samim tim autentnično, sklono objektivnom posmatranju društva, umetnosti, fantastike i magije, realnih i teških ljudskih sudbina ali i vapaja za promenom. Promenom ugla posmatranja sveta, svakodnevice, ličnog mikrokosmosa običnog čoveka.

Tanja se, kao i svi ostali autori, veoma razlikuje, a opet, zbirka je svet u malom – svi smo tu, za svakoga ima mesta sa svojim osobenostima i svojim kvalitetima. Da je nema, ova zbirka ne bi bila kompletna. Priča kao i biografija dostupne su i u knjizi i na blogu, ali prvo, pročitajte šta se to krije iza stvaralaštva i ličnosti Tanje Milutinović.

KriK: O čemu voliš da pišeš?

Tanja: Volim da pišem o svemu.  Volim da pišem i o svakodnevnici, ali se ne libim da povremeno unesem i elemente fantastike. Volim da pišem i o onome što me muči i o onome što me raduje. Ako mi se nešto loše dešava ne volim odmah da pišem o tome, jer je tada lako otići u patetiku. Čekam da prođe neko vreme, do momenta   kada tu  negativnu emociju  mogu da pripitomim, da postignem da ne bude samo prazno ispucavanje besa, bola, očaja, razočaranja i sl.  Smatram da su mi uspelije  pesme u kojima je  emocija zauzdana i na neki način prikrivena.

KriK: Na koji način stvaraš – da li ti je pisanje svakodnevni process ili je stvar inspiracije?

Tanja: Kako kada. Nije uvek stvar inspiracije.  Inspiracija je varljiva.  Ne mora da znači da će to što stvorimo u procesu inspiracije biti kvalitetno. Nekada mi se učini da imam dobru ideju, gotovu priču ili pesmu u glavi, i stvarno bude tako. Ali nekada ne ispadne kako treba.  Međutim,  dešava se  da nemam inspiracije. Tada otvorim neki stari  tekst, čitam ga, ili ga prerađujem, i neretko baš tada, kada se najmanje nadam, dobijem nove ideje.   Pisanje je naporan rad. Treba pisati što češće, tako se izgrađuje stil, uči se na greškama. Kada prođe neko vreme, kada tekst odleži, lakše je uvideti greške. Nikako se ne bi trebalo oslanjati samo na inspiraciju. Nekada dok se mučim sa nekom pričom, dobijem ideju za  drugu priču, ili čak za pesmu. Sve je povezano.  Naravno, najbolje je kada spontano ide, i kada se poklopi da je ideja sama po sebi zanimljiva, i da je stilski i kompoziciono  dobro izvedena do kraja.

KriK: U slučaju zbornika priča grupe autora “Krik”, tema je bila zadata. Koliko i da li ti se sviđa pisanje na zadatu temu?  Koliko te je “krik” kao tema pokrenuo i jesi  li svoju priču pisala namenski, za zbirku?

Tanja: Ne sviđa mi se pisanje na zadatu temu, ali  mi se dogodilo da napišem dobru priču na zadatu temu. To se, nažalost,  retko dešava. Zamislite tek pesmu na zadatu temu. To nikad ne bi trebalo raditi. Mislim da je  neprirodno. Priča koju sam vama poslala slučajno se uklopila u naslov i koncepciju zbirke.

Krik: Baviš li se još nekom vrstom umetnosti, šta te sve zanima? Imaš li uzore u umetnosti, književnosti pre svega?

Tanja: Ranije sam slikala, crtala, maštala da upišem Akademiju likovnih umetnosti. Pravila sam nakit, dekupaž, radila ugljenom, temperom, uljem, onda sam se okrenula pisanju. Inače, slikari me jako inspirišu. Nekima sam posvetila I pesme: Modiljaniju, Mileni Barili, Savi Šumanoviću….verujem da će ih biti još. Nemam uzore. Periodično mi pažnju zaokupi neki pisac:  do skoro Murakami, jedno vreme Pamuk, Doring Lesing, Kuci, Margaret Atvud… I onda čitam sve njihove knjige. Naravno, Dostojevski ostaje na tronu, a od naših Andrić, pripovedački mag.

KriK: Pored proze objavljuješ i poeziju. Tvoje priče i pesničke zbirke  dobijale su ili  bile u užem izboru za najprestižnije književne nagrade. Koliko to znači tebi i kakvo je tvoje mišljenje o takvim nagradama, da li su od nekog posebnog značaja za stvaraoca?

Tanja: Da, dobila sam neke nagrade. Svaka nagrada je draga. Jedna mi je donela štampanje zbirke pesama. To je bila nagada za najbolju ljubavnu pesmu Doma kulture Ivanjica.  II nagrada Milutin Uskoković me je podstakla da se okušam u dužim proznim formama, jer je nagrađena pripovetka imala preko deset strana. Pre neki dan sam osvojila III nagradu za kratku priču na West Hercegovina festu. Volim da učestvujem na konkursima.  Nekada me to motiviše da završim neku priču. Nagrade, naročito na regionalnim konkursima prijaju, jer kada jako mnogo ljudi pošalje priloge, a vaš rad se izdvoji,  to je signal da ste  napisali nešto kvalitetno i da je vaš talenat zapažen.

KriK:  Kako si se našla u ovom izboru uredništva zbirke #Krik” i kako ocenjuješ saradnju?

Tanja: Urednik me je zamolio da mu pošaljem neke priče i izabrao je jednu.  Bilo je dosta promocija, a ovi intervjui su takođe jedan vid dobre volje izdavača  da  skrene pažnju na  nove glasove u književnosti.

KriK: Obzirom da znam da si aktivna i na društvenim mrežama, koristiš li njih kao način da plasiraš svoju umetnost, stvaralaštvo i koliko su sada bitne društvene mreže i portali za promociju književnosti?

Tanja: Koristim ponekad. Napravila sam blog i povremeno podelim ono što tamo postavim.  Radove više volim da objavljujem u štampanim časopisima. Nažalost, nije  ostalo  mnogo književnih časopisa. U septembru će izaći ciklus mojih  pesama u Koracima.

KriK : Da li misliš da “Krik” može da predstavlja zbirku ili je to zbornik više “krikova” (ukupno šesnaest odabranih priča) i imaš li nekog svog favorita u ovoj zbirci, šta ti se posebno dopada?

Tanja: Nije važno da li se zove zbornik ili zbirka, važno je da su  priče dobre. Nemam favorita. Ne mogu da se odlučim, jer su priče različite. Taman kada pomislim, e ova je najbolja, nakon toga pročitam drugačiju, koja je opet na svoj način intrigantna.   Nije loše povremeno napraviti presek i okupiti autore na jednom mestu. Ja lično volim da čitam antologije kratkih priča više nego priče jednog autora. Dobro, ovo nije antologija, ali raznovrsnot postoji, i to je zanimljivo. 

KriK: Da li su ovakvi poduhvati, okupljanje mladih pisaca i neke “nove energije” značajni za našu književnu scenu i koliko?

Tanja: Mladi pisci se i sami okupljaju. Dihotomija stari – novi uvek je postojala. Uvek je toga bilo, tako i treba da bude, inače bi nastala sveopšta zaparloženost i žabokrečina. Stalno bi se vrtelo jedno te isto, dobili bi obrazce po kojima bi pisali, teme koje bi morali da obrađujemo,  I bilo bi neverovatno dosadno, a na neki način i zastrašujuće. Umetnost se ne može omeđiti pravilima, niti se može zaustaviti na jednoj tački. Uvek će biti talentovanih koji dolaze i donose nešto novo, ali i klasika koji će nas inspirisati i oduševljavati.   Svako se bori za svoje mesto kako zna i ume, a samo kvalitet traje. 

KriK: Da li sebe i svoje stvaralaštvo negde svrstavaš, ili pišeš onako kako te trenutak vodi? Šta bi želela da dostigneš u spisateljskom smislu?

Tanja: Ne svrstavam se nigde. Pišem o onome što me trenutno intrigira. Volela bih da napišem dobar roman. Trenutno  ga imam u rukopisu, kao i dosta priča, ali volela bih da napišem nešto još bolje.

KriK: Da li čitaoci našeg bloga, mogu da pronađu neku od tvojih knjiga i gde? Imaš li ti neku preporuku ili, da li je u skorije vreme neka knjiga ostavila na tebe poseban utisak?

Tanja: Čitaoci mogu da pronađu dve moje zbirke pesama: Šetnja po sobama i Nokturno na talasima u online knjižari  www.dobraknjiga.rs .  Poslednja knjiga koja je ostavila na mene jak utisak je  Crna kutija,  Amosa Oza.  Kao obaveznu lektiru bih navela Murakamija -  IQ84; Kucijevu Sramotu; Peto dete od Doris Lesing; Antilopu i Kosca Margaret Atvud. Ima toliko toga, a ovo su neki naslovi koji su mi u zadnjih nekoliko godina privukli pažnju.

                                                                                                                                      Tatjana Avramović

Tanj

Tanja Milutinović

NESTALI

Jednoga dana nestala mi je kanta za đubre. Međutim, to nije bila tako važna stvar. Mislio sam da sam je zaboravio ispred vrata, pa je neko odneo. Možda je nekom trebala kanta za đubre. Dešava se. Ko će još da se sekira zbog jedne kante. Uzeo sam plastične kese, i zaboravio na to.

Uveče, pred spavanje, po svom običaju posegnuo sam za knji-gom, ali lampa nije bila pored kreveta. Tražio sam je pola sata, sve dok mi se nije prispavalo. Bio sam jako umoran i zaspao sam bez čitanja. Hvala bogu da nisam taj tip koji robuje navikama. Međutim, desilo se nešto čudno. Sutradan, kada sam krenuo na posao, nisam mogao da nađem cipele. Moguće da je to bilo Džoovo maslo. Pas ko svaki pas. Pomislio sam da ću kad-tad natrapati na njih, kad bu­dem tražio nešto drugo. Ali, gle čuda, sledećeg jutra nisam mogao da nađem kaput. Zabrinuto sam gledao u Džoa. I on u mene. Kao da se pita da li ću i za to da ga okrivim. Ubedio sam sebe da sam kaput zaboravio kod komšije i otišao sam na posao u jakni. Nisam neko ko bi se ždrao zbog komada platna. Pa čak iako sam za njega izdvojio popriličnu sumu. Meni i inače svi kažu da sam pomalo flegma, a izgleda da to nije toliko loša stvar. Pokušavam da se pri­lagodim, i to je sve. Vremena su teška, valja se navići na odricanje. Ne bih da se neprestano nerviram. Inače važim za trpeljivog i finog čoveka. Nisam neki galamdžija. Kažu da ljuti ljudi kraće žive, hi-pertenzija, bolesti srca i sve to...

Nego, koliko god da ne marim za sitnice, nije mi bilo svejed­no kad mi je nestala stolica. Ipak stolica je već nešto... jel’ tako? Naročito ako je to veoma udobna stolica. I te kako može da ti ne­dostaje. Nije mi bilo jasno kako to stolica može da iščili. Vrata od stana su zaključana, a ja spavam na spratu. Glupo je zvati policiju zbog jedne stolice. Ko bi još to radio. A nemam ni kome da po-verim da sam takav magarac koji bi zaturio celu celcatu stolicu. Još će da pomisle kako sam oboleo od Alchajmera.

Tada sam počeo da spavam pored zatvorenog prozora. Ali, po­lako...

Probudim ti se ja jednog dana, a moje komode nema u sobi. Laptop i televizor stoje na podu, što je i očekivano, jelte, budući da ne mogu da levitiraju. Vrata zaključana, prozori zamandaljeni. Da li je moguće da neko pored mene živog iznese celu komodu?

„Džo! Džo! – viknuo sam – Gde si, dečko?!”, nije se pojavio. Našao sam ga u donjem delu sudopere gde je trebalo da budu šerpe. Jedva sam ga izvukao napolje. Nešto ga je strašno preplašilo. Od šerpi ni traga, ni glasa. Kao lud sam se vrteo po kući. Rešio sam da sledeću noć ne spavam, da vidim ko je taj pljačkaš. Mogla je biti Mirna, samo da nije odavno u Kanadi. Da se nije neko od njenih dočepao ključa od mog stana? Svašta mi je padalo na pamet. Inače, dok sam bio budan, sve je bilo u redu. Ništa nije nestajalo. Čim bih zadremao, ili odsustvovao, nešto bi isparilo. To je postalo sva­kodnevnica. Često su to bile neke sitnice: kašičice, omiljena šolja, makaze ili nešto od alata. Snalazio sam se bez toga kako sam znao i umeo, pozajmljivao, a nekada sve to ponovo kupovao. Hvala bogu da se ne vezujem za stvari, a i nisam nešto preterano zahtevan. Nije mi problem da popijem vodu iz džezve, ili da kuvam kafu u lončetu. Da se ne bih zamajavao sa sudovima, počeo sam da jedem napolju. Naravno, postavljao sam kamere po stanu više puta, ali i one su nestajale. Nikome nisam pričao o tome. Plašio sam se da ljudi ne pomisle kako sam skrenuo. Mogao sam pozvati policiju i reći na primer: „Molim vas, pronađite moj držač za toalet papir, ili otirač za noge, ili roletnu...” Shvatate li koliko to apsurdno zvuči? Kada sam jedno jutro osvanuo bez dušeka, jorgana i jastuka, smučilo mi se. Pokupio sam najosnovnije stvari i otišao u hotel. Rešio sam da neko vreme ne dolazim kući. Nije mi se boravilo u stanu u kome svaki čas nešto nestaje. Naravno, nisam mogao tek tako da dignem ruke od svega. Ipak je to bilo moje vlasništvo. Često sam dolazio noću i iz potaje motrio na kuću. Verujte mi, ko­liko god pažljiv u nadziranju bio, nisam primetio da se neki uljez prikrada. Pored mene nije mogao da se provuče.

Onda mi se i to smučilo. A kome ne bi, recite. Rešio sam da uđem tamo i da se suočim.

Džoa sam ostavio rođaku, nisam želeo da ga izložim opasnosti, i posle mesec dana odsustvovanja vratio sam se u stan. Stan je bio skoro prazan. Ostalo je nešto prašnjavih polica i astal. U mojoj sobi bio je samo krevet. Izgledalo je da tu niko ne živi. Pokajao sam se što nisam prijavljivao nestanak stvari, što sam se oslonio samo na sebe... No, sa druge strane, kad su oni bilo šta pronašli i kome vratili? Morao bih biti jako naivan ili bar priglup da poverujem u takvu mogućnost. I kako bih policiji objasnio što nisam zvao ra­nije? Još bih na kraju ja ispao sumnjiv.

Ležao sam pokriven svojim mantilom. Čudno, to je nekad bio moj život – taj stan, moje stvari u njemu, drage sitnice, uspomene... a sada – na pola prozora nema stakla, podovi goli, prazne police... još ponešto je tu, ali, to je premalo... taj stan je oskvrnut kao i moj život. A tu je mogla biti moja budućnost, možda sa Mirnom, da nije otišla, ili sa nekim drugim... možda... Ležao sam u tom jedi­nom krevetu što je ostao i pitao se koliko sam hrabar da u njemu usnim.

Šta će biti ako i on nestane? Ako sve nestane... U čemu ću se i gde ja probuditi? Jer i pored svega, još uvek sam to želeo, zar ne?

BIOGRAFIJA

            Tanja Milutinović - rođena u Beogradu. Diplomirala na Filološkom fakultetu u Beogradu, na Grupi za srpsku književnost i jezik.

Dobitnica sledećih nagrada:

- III nagrada za kratku priču West Hercegovina fest, 2017.

- III nagrada za kratku priču časopisa „Soko“ iz Dobruna (Višegrad), 2017.

- II nagrada za kratku priču na konkursu „Milutin Uskoković“,  2016.

- III nagrada časopisa „Soko“ iz Dobruna (Višegrad), 2016.

- I nagrada za najlepšu ljubavnu pesmu Doma kulture Ivanjica , 2015.

- I nagrada za priču i II nagrada za pesmu na regionalnom konkursu časopisa „Avlija“, 2015.

- I nagrada za pesmu na konkursu „Vukovi lastari“, 2015.

- Druga nagrada na regionalnom konkursu za najkraću priču časopisa „Akt“, 2013.

- Druga nagrada za kratku priču na konkursu satire i humora „Živojin Pavlović

Žikišon“, 2011.

- Treća nagrada za poeziju na konkursu Ulaznica u Zrenjaninu, 2011.

- Prva nagrada Narodne biblioteke Bor za kratku priču, 2007.

-  Druga nagrade za poeziju na konkursu „Rade Tomić“, 2007.

Pesme, priče i eseje objavljuje u periodici: Savremenik, Sveske, Gradina, Književni list, Književne novine, Polja, Koraci, Mons Aureus, Ulaznica, Zlatna greda, Časopis »Priča«, Putevi kulture, Večernje novosti (Kulturni dodatak), Politika (Kulturni dodatak), Međaj, Ulaznica, Trag, Treći trg, Akt, Sent, Avangard, Dometi, Nova zora, Književnik (Banja Luka), Eriden (Rijeka), Irin Pirin (Bugarska), i dr.

Zastupljena u Antologiji najkraće priče na srpskom jeziku pod naslovom Zrnca, u izdanju Male klasične biblioteke Izdavačkog preduzeća Legenda iz Čačka;

Zastupljena u Antologiji ljubavne lirike srpskih pesnikinja; »Gramatik«

Zastupljena u mnogim zajedničkim zbornicima kratkih priča i pesama.        

Zbirka pesama: Šetnja po sobama

Zbirka pesama: Nokturno na talasima