Intervju Veljko Petranović

                                      Prenos osećanja  na daljinu – suština pisanja

Veljko Petranović je svojom pričom u zbirci grupe autora „Krik“ , dokazao, a meni i potvrdio,  da sve što se napiše, treba da se sačuva – neretko po jedna rečenica stoji negde u zapećku čekajući pravi trenutak i  mesto da je pisac upotrebi. U ovom slučaju, on je jednu od priča za koju je mislio da će biti od onih „odbačenih“, preradio, sredio i pustio da živi svoj život, zahvaljući zbirci.

Još jedan mladi pisac koga sam upoznala objavivši u “Trećem Trgu“.  Boraveći možda i po drugi put na sajmu i potpisujući primerke svoje zbirke, pojavio se Veljko Petranović sa njegovim romanom „Mi, narkomani“.  Knjigu sam odmah pročitala, tada jesam bila u fazi da čitam skoro sve što je imalo preporuku ali i posvetu autora.

Iako ga ja vidim kao pisca koji šalje jake poruke, bavi se i teškim temama, njegov rukopis ima i snagu ali i nežnost, uspešan je u prenošenju emocija do čitalaca, ipak, u prvi mah njegova dela čine se tihim,nenametljivim,  kakav je i on, kao osoba. Ili je, bar, takav utisak ostavio na mene.

Sa Veljkom,  o njegovom ućešću u poduhvatu „Krik“,  bogatom životnom iskustvu, pomenutom romanu prvencu, njegovom pisanju, crpenju tema iz života i suštini stvaranja...

KriK: U tvojoj biografiji pažnju privlači spisak poslova koje si radio. Da na stranu stavim ono što je vezano za pisanje, ali koliko i da su ti je poslovi ličnog trenera, perača automobila ili carinskog agenta pomogli u pisanju? Koristiš li iskustva iz života u svom stvaralaštvu?

Veljko: Apsolutno. Ljudi, pojave i događaji su teme koje istražujem u pisanju, a toga na svakom radnom mestu ima mnogo više nego, recimo, u klubu ili u prirodi. Podržavam stav da je piscu neophodno izvesno životno iskustvo kako bi se izrazio sa autoritetom. Moj pokojni teča je govorio da je rad za glupe ljude i magarce, a da pametan čovek treba da razmišlja. Šta to govori o mom životu je jasno (smeh), ali da nemam  iskustva sa svih tih radnih mesta, verovatno bi moji pogledi bili drugačije oblikovani.

KriK: Ja sam te upoznala kada se pojavio tvoj prvi roman „Mi, narkomani“. Problemi zavisnosti, mladi bez perspektive, u borbi za pukim preživljavanjem, bez nekog vidljivog cilja – da li je to slika koju vidiš, ili si video tada kada si pisao i koliko je autobiografskog u knjizi?

Veljko:  Narkomanija je jedna izuzetno interesantna pojava s te strane da pruža perspektivu koja se ne može steći na bilo koji drugi način. Droge, koliko god štetne bile, menjaju svest i narav. Samim tim, omogućavaju i jednu iskrivljenu sliku stvarnosti. Pošto sam, silom prilika, upoznao izvestan broj ljudi iz tog okruženja, jasno je da su oni bili inspiracija za nastanak tog romana. Kao i svaki prvi roman, i ovaj sadrži definitivne autobiografske elemente, ali dramatizacija i kićenje se podrazumevaju – realan život je isuviše običan da bi bio zanimljivo štivo, po meni. Rekao bih da u knjizi „Mi, narkomani“ ima oko 50 odsto fikcije.

KriK: Pitala sam te za iskustva iz života iz razloga što si često pisao kolumne, za razne portale, sada radiš kao  novinar. Iz ličnog iskustva mi je poznato da novinarstvo pruža mnogo više informacija ali donosi i inspiraciju za stvaranje i nadogradnju u mašti. A vrlo često, novinari su neki od najpoznatijih pisaca ...

Veljko: Novinarstvo je zanat i posao. Umeće pisanja svakako pomaže u tom poslu, ali ne bih želeo da mi pisanje postane posao, jer posao tera na kompromise i ubija kreativnost. Odvajam ta dva aspekta pisanja koliko god mogu. Suštinski, novinar istovremeno oblikuje i prilagođava se javnom mnjenju. Kad pišem, nema kompromisa.

KriK: Ko su tvoji omiljeni pisci, stvaraoci? Da ne pominjem uzore, ali, šta te je vodilo kada je književnost, pa i tvoje pisanje u pitanju?

Veljko:  Uzor broj jedan mi je Džek London. Ima nešto u njegovom stilu pisanja što dotiče čitaoca na nekom primalnom nivou. Kratke rečenice, bez viška, jasne slike koje se stvaraju u glavi kada čitam njegove romane, uvek relevantna tematika vezana za ljudsku prirodu. Ako bi stil mogao da se ukrade, njegov bi bio prioritet. Takođe, uživao sam čitajući Nebojšu Jevrića, ratnog reportera, novinara i pisca. On, recimo, uspeva da bude istovremeno duhovit, mračan, depresivan i emotivan u svom stvaralaštvu, i poput Londona, koristi taj minimalistički stil, bez suvišnog opisivanja i filozofiranja. On u rečenici daje malo, ali to malo znači mnogo.

KriK: Kao novinar, pretpostavljam da dobijaš „zadatke“, da pišeš o određenim događajima i to je nešto što je tvoje zanimanje, novinarstvo je zanat, nije mnogo teško napisati i opisati neki događaj, ali, kada je u pitanju „Krik“, trebalo je u književnom smislu obraditi ovu temu. Da li si priču koja se našla u zbirci pisao namenski ?

Veljko:  Moj prijatelj  i urednik Milan Dobričić me je jednog dana iznebuha pozvao i rekao mi da postoji ta nova izdavačka kuća koja traži priče za zbirku proze u kratkom formatu. Prelistao sam svoj skromni arhiv dovršenog materijala, i nekim čudom, postojala je jedna priča koja je već sadržala reč „krik“ u sebi. Krik je bio tema zbirke, pa sam je (uz Milanovu pomoć) doradio i poslao. To mi je jedna od boljih kratkih priča, a mislio sam da je niko neće videti. U pitanju je analogija za promašenu ljubav.

KriK: Šta ti je bila prva asocijacija kada je nastajao „Krik“ i kada si dobio poziv da pišeš priču?

Veljko: Borka Veljovića, jednog od osnivača „Krika“, poznajem iz doba kada sam izdao taj prvi roman. Zainteresovao sam se za druga izdanja tadašnje izdavačke kuće Treći trg, pa sam pročitao i njegovu „Decu bez očiju“, knjigu koja je, iako tehnički savršena, za moj ukus ipak bila previše mračna. Očekivao sam ne znam ni ja šta, ali ispostavilo se da je Borko jedan prilično pozitivan i veseo čovek, urednik koji ne nameće svoje pretenzije na tuđa dela.

KriK: Više autora iz ove zbirke svoje prve romane ili zbirke objavilo je za „Treći Trg“ a „Krik“ je u tom smislu nastavio sa okupljanjem neke nove književne energije i spajanja, evo, i u ovakvim poduhvatima. Kako ti se čini ideja da se okupimo oko „Krika“ i da li si zadovoljan saradnjom sa pokretačima i uredništvom?

Veljko: Pa, ideja je svakako drugačija (smeh). Upoznao sam neke od ljudi koji su pisali za zbirku, neke sam znao i od ranije. Sviđa mi se ideja arhaičnog formata u digitalnom dobu, to je kao neki prst u oko modernom vremenu i površnosti koja je, čini se, ispunila svaku poru današnjeg društva.

KriK: A kako ocenjuješ samu zbirku, ili, mnogi vole da kažu  -  zbornik?

Veljko:  Pre svega, da se ogradim, smatram da nisam pozvan da ocenjujem bilo šta. Ja samo pišem. Ipak, rekao bih da ili ja imam pogrešnu predstavu o tome šta kratka forma podrazumeva, ili je to slučaj sa dosta drugih učesnika u projektu. Neke od priča su mogle biti kraće. Na nekima je, da budem potpuno iskren, više mogla raditi urednička ruka – a uređivanje, naravno, znači skraćivanje. Veoma mi se dopala Milanova uvodna pesma, kao i Borkova priča, kod koje sam tokom čitanja pretpostavljao jedno, a na kraju se desilo nešto sasvim drugo. Tu je i delo koje  je napravio Viktor Radonjić, njegovo pisanje mi se dopada jer nisam u stanju da ga razumem u potpunosti. Definitvno proza za koju je potreba dublja analiza i zrelost čitaoca.

KriK: Pišeš li i pripremaš nešto trenutno? Šta te sada zaokuplja?

Veljko:  Trenutno ne. Radim dva posla i zaokupljen sam svetovnim problemima koji more sve nas. Na žalost, moja kreativnost je trenutno potrošena na novinarskom poslu, i nailazim na velike probleme kada pokušam da se izrazim umetnički. Nadam se da će se ovo uskoro promeniti.

KriK: Kakve su tvoje ambicije kada je književnost i tvoje stvaralaštvo u pitanju?

Veljko: Upoznao sam neke ljude koji su čitali ono što sam pisao i rekli su mi da sam uspeo da im prenesem emociju putem papira. To je velika stvar, prenošenje osećaja na daljinu. Tako znam da sam na dobrom putu. Nemam velike planove niti jasno definisane ambicije. Još knjiga, još ideja, to je ono što želim. Ovih dana se svašta naziva književnošću. Na tu temu mogu da ponudim samo sirovu iskrenost, sve ostalo je bačeno vreme ili pokušaj manipulacije. Bog mi je dao nešto malo talenta, pa ako to pomogne da doprem do neke duše koja nije sigurna u kom pravcu treba da krene, sjajno. Ideja je u razotkrivanju prirode istine.

KriK: Imaš li vremena da čitaš i šta je to na šta bi voleo da ukažeš, a da je na tebe ostavilo utisak, bilo da je reč o nečem što je generalno ostavilo utisak na tebe, ili nešto što si u skorije vreme otkrio?

Veljko: Čitam, čini mi se, neprekidno. Besramno kradem ideje, stilove i trikove koje zapazim. Ipak, ja sam samo običan čovek, i ne zanosim se mišlju da ću stvoriti nešto novo, revolucionarno ili neviđeno. Sve je već napisano. Želim da isprobam sve žanrove književnosti koji mi se dopadaju, da još više suzbijem ego i potpuno otvoreno razradim neke teme. Verujem da je to zdravo razmišljanje.

                                                                                                                                                         Tatjana Avramović

Biografija:

Veljko Petranović (1981, Beograd). Piše prozu, a kao novinar radio je u dnevnim listovima. Pisao je kolumne za internet portale www.studentfitness.com i www.fuckb92.com. Bavio se glumom, plesom i bodibildingom. Radio je kao perač automobila, prodavac usisivača, lični trener i carinski agent. Živi u Beogradu.
Bibliografija: – “Mi, narkomani”, Treci Trg, Beograd, 2010.

I, naravno, priča...

 

VELJKO PETRANOVIĆ

POSLEDNJI ČOVEK NA SVETU

-         Hajde – kaže ona – ne budi smešan. Otvori vrata.

Ćutim. U ovoj situaciji, ne pada mi na pamet ništa drugo. Sve je već rečeno. Sve se zna. Čeka se samo da ja popustim. Za sada izdržavam. Svako biće voli svoj život.

-         To sam ja, lepi – kaže, i osećam njen osmeh sa druge strane.

To je njena posebna veština. Ona čini da osećaš stvari.

Igra traje već neko vreme. Bio sam pametan i sagradio sebi dobro sklonište pre nego što je sav taj pakao počeo da se dešava. Imam hranu, vodu, vazduh, čak i par knjiga za čitanje kada sam apsolutno očajan. A ovo što pokušava da me prevari nije ta Ona koju sam nekad znao. To je tuđin, prerušen i lukav. Ima strpljenja i zna moju slabu tačku.

Sam sam. Nema mi pomoći. Nemam ideju čemu se uopšte nadam. Nema odgovora na moje molitve. Bog je uvek na strani pobednika, a ja gubim ovaj rat. Ponekad besnim, urlam, udaram ove zidove koji me pritiskaju. Olakšanje ne dolazi.

      -     Sećaš li se – pita me – onog mesta na koje smo odlazili? Pored reke?

Sećam se.

-         Skoro sam prolazila tuda i, da se ne lažemo, probudila su se neka stara osećanja...

Stara osećanja su sve što imam. Nove stvari se možda i događaju, tamo napolju, ali prolaze bez mene. Tako sam izabrao. Čuvam ovo malo sigurnosti i zdravog razuma, stežem ga u ruci kao komad stene koja se odlomila poda mnom i sada padam,  bez nade, bez rezerve, bez Sunca i bez zavaravanja. Ovo je dno na kome tavorim. Ipak, moglo bi biti i gore. Mogao bih da se predam, otkatančim svoju tvrđavu i pustim čudovište da me izjede celog. To je ono što me čeka napolju.

Pamtim još kada smo išli kraj te reke. Noć je bila, a obala sva u blatu, kamenju i šikari. Voda je beskrajno talasasto crnilo, i u daljini se razaznaju svetla ponekog broda. Par neuglednih čamčića se leluja na površini, vezani su trulim kanapima i deluju gotovo avetinjski, kao da će utom nestati.

Gledam te oči, plave, velike, beskrajne, i one gledaju pravo nazad u mene. Njeni prsti su svuda po meni. Tako je blizu. A kada je ljubim, to su kao krila nekog nežnog leptira na mojim usnama. Njen vrat miriše na čistoću, na bebe, miriše kao strast i kao raj. Taj miris je vredniji od samog vazduha. A sada? Sada se krijem. S vremena na vreme bacim pogled na tandžaru koja je moja zadnja linija odbrane, kada se zombiji konačno dosete kako da provale unutra. Preuzeli su ceo svet. Valja im da završe sa ostacima. To bih bio ja.

-         Bilo nam je ipak lepo, ne možeš da kažeš da nije – uporna je, i traži me svojim maznim

glasom.

Ne smem da popustim. Znam da je sve varka. Znam da neću moći da pucam, jednom kada me te oči naciljaju. Pa i ako me razdire u utrobi, i ako sam beo, slab i usamljen, i ako nakon svega za mene nema boljitka, ja istrajavam. Neću olakšati skotovima posao. Neka se potrude bolje. Neka nađu samo suve kosti. Neka se uguše njima.

-         Hajde – insistira – otvori mi. Rekla sam ti da ću se jednom opet stvoriti ispred tvojih vrata, lepi moj. Nedostaješ mi.

Istina, rekla je to. Verujem, doduše, da je kontekst bio drugačiji. Možda uspem da se probijem. Možda joj ipak saspem zrno po sred grudi, presečem je na pola i dobijem šansu za beg. Za novi početak, šta god da se tamo napolju nalazi. Nemam drugog načina da to saznam. A možda mene nešto preseče, pa joj padnem u naručje i priznam, dok žvaće moju vratnu žilu, da sve ovo vreme razmišljam o njoj, da i ona nedostaje meni, da je ona poslednja prava-pogrešna osoba koju sam imao i izgubio.

Za sada ćutim kao kurva, držim se za ostatke lepih sećanja i pitam se koliko bi bolelo kada bih okončao ovu predstavu. Pola sekunde? Možda ni toliko. Trenutno se čupam, ne znajući dokle, ne znajući zbog čega.

A nekada smo šetali, bilo je zimsko vreme, samotnim stazama jedne planine i delovalo je kao da smo poslednji ljudi na svetu. Imala je kosu, smeđu kosu koja ima ukus utehe i kada se osmehne, taj osmeh je ličio na cvetanje najlepšeg belog cveta koji sam ikada video. Ona je činila da pevam na sav glas kao da sam potpuno, neizlečivo lud, da plačem i da ceptim od sreće i da grmim potmulim besom, nekad sve to u isto vreme. A sada čeka, hvata me na prepad, udara po najosetljivijim strunama koje zna da imam.

Pucam, čini se, po svim šavovima. Ruke drhte, proklete, slabe, neodlučne. Možda je sve ovo jedna velika greška. Ma da. Izmaštao sam čitavu priču. Problem je u meni. Sanjao sam. Možda još sanjam. Ko zna? Samo treba biti hrabar, napraviti taj korak, otvoriti srce. Ona govori:    

- Tužna sam kada me tako ignorišeš. Pa nisam valjda toliko pogrešila, da ne želiš baš nikada da me vidiš?

Čujem njen tihi plač. Naposletku, progovaram:

-     Ti znaš da ja tebe volim, draga moja. To se nikada neće promeniti. Zahvalan sam na tome što si odlučila da uđeš u moj život. Bio sam tako srećan sa tobom. Ali – lažem bezobrazno – ja sam i sada srećan. Samo je došao trenutak da krenemo svojim putevima. Budi i ti srećna. Znaj da te svuda nosim sa sobom.

I tada se otkriva. Prvo jedan momenat tišine, a onda krik koji kao da dolazi iz grla hiljadu preklanih svinja, udaranje, režanje, i gadan zvuk grebanja po gvožđu. Bes gladne zveri. Vrata se tresu. Valjda će izdržati. Moraju. Lično sam ih skovao tako da budu jaka. Nemam pojma kako, ali u ovom trenutku se čak i smešim.  

- Čekam te – kaže.