Intervju Goran Jovanovic

Goran Jovanović, književnik i filmski kritičar, rodjen je 1964.godine u Požarevcu, gde se i školovao. Uređivao je filmski i pozorištni program u Centru za kuluturu u Požarevcu u kome i danas radi. Član je Udruženja filmskih kritičara FIPRESCI Srbija. Uredio i vodio više stotina emisija o filmu i kulturi na talasima Radio Požarevca i Boom 93. Filmske kritike i eseje objavljivao u listovima „Reč naroda“ i „Građanin“ i časopisima „Xzabava“, „Putevi kulture“, „Braničevo“, „Majdan“, „Sizif“... Idejni je tvorac i izvesno vreme urednik Festivala muzičkog filma (FEMUF). Dobitnik Povelje kulture KPZ Požarevac za doprinos kulturnom životu grada.

Objavio je sledeće knjige: Američki bioskop (Apostrof, 1998), Zlatna dekada : britanski film devedesetih (Boom 93, 2002), Tranzicijski rulet (CZK Požarevac, 2005), „Histerija“ (Libris art studio, 2008) „Euforija“ (autorsko izdanje, 2011), Ruski film postsovjetske ere (autorsko izdanje, 2013).

KriK: Književna publika te poznaje po nekoliko romana koje si objavio, ali te zato šira javnost zna kao dugogodišnjeg filmskog kritičara. Koliko film, kao tvoje bazično interesovanje ima udela u tvom književnom stvaralaštvu?

Goran: Veoma mnogo. Razmišljam u slikama, film mi je krvotoku, i potpuno je logično da se to odrazilo na narativno tkivo u mojim romanima i pričama. I neki detalji iz banalnog, svakodnevnog života, neka priča koju čujem, anegdota, propušteni kroz moju vizuru dobijaju vrlo brzo ‘’filmski pečat’’. Naravno sve to prođe, idu nove slike i događaji, ne treba se baš toliko udubljivati, pogotovo ako je nešto efemerno. Ali, ono što iz svakodnevice baš ostavi utisak, ima ozbiljnu šansu da se u nekom trenutku nađe kao detalj u nekom proznom delu. Drugi vid uticaja je snaga pojedinih autorskih svetova filmskih umetnika, čiji se duh na momente oseti u mom rukopisu. To se ponekad dešava bez moje svesne namere, ali zbog sličnosti senzibliteta. Na primer, u romanu ‘’Histerija’’, ima nešto od duha filmskog reditelj i književnika Živojina Pavlovića, ponešto od uticaja pisca Aleksandra Tišme čiji je opus bio yanimljiv i filmskim autorima (Pavlović je uradio scenario za film ‘’Tragovi crne devojke’’ u režiji Zdravka Randića, Boro Drašković je svoje maestralni film ‘’Život je lep’’ uradio takođe inspirisan Tišmom). Takođe, u pogledu dramaturških sklopova i tzv. nelinearne naracije iliti ‘’skokovite dramaturgije’’, bitni su mi bili pristupi i načini Milča Mančevskog, Alehandra Gonsalesa Injaritua, Vojćeha Smažovskog… To važi i za roman ‘’Euforija’’. Naravno, sva dešavanja u ovim romanima su u smislu priče i zapleta iz mog imaginativnog sveta.

KriK: Možeš li našim čitaocima reći nešto više o svojim knjigama , esejima i filmskim kritikama koje si do sada objavio?

Goran: Nešto sam o romanima već rekao. Volim čulnu, senzibilnu, strastvenu prozu, koja nosi dinamiku i uzbuđenje, sa povremenim kontemplativnim pasažima. Volim prožimanja odnosno tzv. rimovanje sudbina, pišem o malim životnim pobedama suštinskih gubitnika, o kalu autsajdera, o splinu okruženja koje im nameće život u ovoj i ovakvoj zemlji. Eros i Tanatos su veoma prisutni, ogoljavam svoje junake i fizički i duhovno. Što se tiče filmskih kritika i eseja, već blizu tri decenije publikujem svoja zapažanja i osvrte o tokovima u sedmoj umetnosti. Deset godina sam u kontinuitetu objavljivao filmske kritike u požarevačkom nedeljniku Reč naroda (1991-2000), vodio nekoliko stotina autorskih emisija na radiju (Boom 93, Radio Požarevac) u kojima su takođe emitovane filmske kritike. Plus bezbroj eseja razmeštenih po brojnim časopisima o književnosti, filmu i kulturi. Ipak ono najvažnije nalazi se u četiri knjige: ‘’Američki bioskop’’, ‘’Zlatna dekada - britanski film devedesetih’’, ‘’Tranzicijski rulet: istočnoevropske kinematografije u raljama tranzicije’ i ‘’Ruski film postsovjetske ere’’. Prošle jeseni Festival antiratnog, angažovanog i akademskog filma KRAF, koji se održava u Kragujevcu, dodelio mi je nagradu ‘’Tori Janković’’ za doprinos u decentralizaciji filmske umetnosti, valorizujući moj dugogodišnji kritičarski rad, ali i činjenicu da sam kroz posao urednika filmskog programa u Centru za kulturu Požarevac, koji sam radio od 1995. do 2010. predstavio publici revije i cikluse brojnih kinematografija u usponu. Takođe, idejni sam tvorac, a prve četiri godine i selektor FEMUF-a, Festivala muzičkog filma koji se održava na Letnjoj sceni Centra za kulturu Požarevac.

KriK: Šta te još zaokuplja kada pišeš prozu? Koje  su to teme?

Goran: Delimično sam odgovorio. Prisutne su teme rata, od Drugog svetskog do onog koji je u pepeo pretvorio SFRJ. U ‘’Histeriji’’ postoje segmenti koji se dešavaju neposredno pred rat u Hrvatskoj, kao tiha, jezovita anticipacija onoga što će se pretvoriti u ratnu klanicu. U “Euforiji’’ je prisutan jedan narativni tok koji se tiče Tuzlanske kolone, a jedan krak na momente proteže se i do rata na Kosovu i Metohiji. Ali, to nisu romani o ratu. To su priče o ljudima kojima se osim socijalnih problema, ljubavnih kataklizmi i porodičnih tragedija, na pleća natovari i istorija u svom najgrđem obliku.

KriK: Kad smo već kod tema, za zbirku grupe autora to je ovoga puta bio “krik”. Da li si priču koja se u zbirci pojavila pisao namenski ili je već bila negde u tvojim beleškama?

Goran: Jeste, postojala je kao integralni deo romana ‘’Skriveno’’, koji bi iduće godine trebalo da se pojavi iz štampe. Naravno, bila je prilagođena zahtevima Borka Veljovića, koji mi se ljubazno obratio i objasnio suštinu ideje za knjigu ali i kompletnog književnog, rekao bih, pokreta. Inače, od kako smo razmenili naše knjige, jako se uvažavamo kao ličnosti i veoma poštujemo domete i estetiku onog drugog. Koristim priliku da izrazim divljenje za ideju, trud, entuzijazam i želju za promenom u inače jadnoj srpskoj književnoj sceni, kompletne ekipe koja nosi ovaj poduhvat kao i poštovanje za visok nivo kvaliteta koji prisutan kod autora zastupljenih u zbirci ‘’Krik’’.  Mislim da ona predstavlja dobrodošlo osveženje.

KriK: Ovo je tvoja prva saradnja sa  “Krikom”. Reci nam kako je došlo do toga, da li si zadovoljan saradnjom,  planiraš  li i dalje da se odazivaš na njihove pozive za neke nove projekte, ideje?

Goran: Borko me je pozvao, ja sam promislio šta bi tu od mojih rukopisa odgovorilo zahtevima i posao je u tom smislu bio brzo završen. Zbirka se pojavila i mojoj radosti nije bilo kraja kada sam dobio svoj primerak. Ona je i dizajnom privlačna, a ono što je između korica vredi iščitavati i po nekoliko puta. Ukoliko me ponovo pozovu na saradnju, rado ću se odazvati.

KriK: Kakav je bio tvoj odgovor na temu “krik”, da li si odmah znao šta ćeš izdavaču ponuditi?

Goran: Moja junakinja Elena, koja će biti u složenijem iscrpnijem obliku predstavljena u romanu ‘’Skriveno’’, pušta krik iznutra. Pošto je profesionalna glumica ona svoju ekstrovertnost iživi na sceni, ali svoje intimne muke i probleme, čiji koreni sežu duboko u detinjstvo i njen odnos sa majkom, proživljava duboko u sebi. Plaši se, emotivno je krhka, što je starija i iskusnija sve je više zbunjena i frustrirana, uleće u veze koje je ne ispunjavaju nego joj samo potkopavaju ionako krhku stabilnost i svakodnevno fuknkcionisanje, laka je na tabletama i alkoholu. Pušta krik u sebi.

KriK: Pretpostavljam da si čitao i ostale priče koje su se u zbirci pojavile, možeš li nešto reći o zbirci kao celini, i da li ju je moguće kao takvu sagledati jer ima toliko različitih senzibiliteta i shvatanja šta je to “krik”. Kako ocenjuješ zbirku i imaš li nekog favorite među svojim kolegama?

Goran: Dobro je i dragoceno za raznovrsnost storija koje smo čitali što jedna tema ili motiv ima toliko različitih interpretacija. Zbirka je odlična i verujem da će za mnoge autore koji se do sada nisu etablirali biti odskočna daska i veliki podstrek za dalje stvaralaštvo. Od svih priča izdvojio bih onu koju potpisuje Ana Vučković. Ta minucioznost, čulnost, senzibilno hvatanje naizgled beznačajnih detalja svakodnevice, a istovremeno elegantno kroki-putovanje kroz istoriju umetnosti i emocionalnosti, čine ovu priču pravim blagom. Što bi rekli: kapa dole ili dva palca gore!

KriK: Kada je tvoje književno stvaralaštvo u pitanju, kakve planove  I ambicije imaš? Pišeš li nešto trenutno?

Goran:,Radim na pomenutom romanu ‘’Skriveno’’, sada nešto redovnije nego ranije, jer sam pri kraju sa jednim drugim zacrtanim zadatkom koji mi je oduzimao puno slobodnog vremena, a to je knjiga o savremenom poljskom filmu. Takođe, planiram da neke svoje priče od pre dvadeset i više godina preobličim i udarim im žanrovsku glazuru, iako one izvorno to nisu imale. Obogatiću ih krimi i horor elementima. To ću raditi onako zabave radi.

KriK: Baviš se dugo filmskom kritikom, član si i raznih udruženja filmskih kritičara, baviš se  istraživačkim radom, takođe si se u tom domenu bavio i novinarstvom. Kakva su tvoja dosadašnja iskustva kada je filmska kritika u pitanju, hoće li stručna javnost videti nešto novo kada je taj deo tvog interesovanja u pitanju?

Goran: Da, prvo što bi trebalo da se pojavi jeste knjiga ‘’Poljski film u novom veku’’. Jako kvalitena kinematografija, raznovrsna, estetski i žanrovski bogata, sa puno što mlađih đto iskusnijih autora, sa učestalim festivalskim rejtingom i priznanjima. Uostalom, sve knjige o filmu koje sam pisao imale su jak povod u kvalitetnom zamahu određenih kinematografija. Ja sam kritičar koji voli da otkriva vrednosti, čovek koji afirmiše kinematografske iskorake i insistira na njima. Nisam onaj koji sahranjuje, pokopava, srozava, unižava. Ono što mi se ne sviđa ja ignorišem, na slabe filmove se uopšte ne trošim. Ima, doduše, slučajeva da bude negativnih kritika onih autora u koje sam verovao zbog određenih referenci, pa se osvrnem na njihovo delo koje nije na ranijem nivou i studiozno obrazložim zašto je to tako.

KriK: Možeš li nam reći sada nešto o tvojim omiljenim filmovima, žanrovima, šta gledaš i imaš li neku preporuku za filmofile?

Goran: Mnogo bi prostora oduzelo kada bih pričao o svojim favoritima. Ali ukratko to su Andrej Zvjagincev, Alehandro Gonsales Injaritu, Mihael Haneke, Milčo Mančevski, Ang Li, Vojćeh Smažovski… Vratio sam se nedavno majstoru francuskog krimića Žan Pjer Melvilu, uživajući iznova u njegovom opusu. Pratim i dalje izvrsnu rumunsku kinematografiju koja ne prestaje da oduševljava hrabrim poniranjem u anomalije njihovog društva, ne samo kroz one priče iz vremena Čaušeskua. I ovaj društveni trenutak sjajno seciraju i kritički sagledavaju.

KriK: A kada je književnost u pitanju, šta čitaš i na šta bi čitaocima želao da skreneš pažnju i zbog čega?

Goran: Čitam mnogo i istovremeno po nekoliko knjiga. Kombinujem zadovoljstva koja nudi žanrovska književnost sa klasicima, prateći neki sopstveni osećaj. Čitam ‘’Radecki marš’’ Jozefa Rota, ‘’Zavičajni muzej’’ Zigfrida Lenca, priče Isaka Baševisa Singera iz zbirke ‘’Gimpel, luda’’, ‘’Dnevnik’’ Vitolda Gombroviča, roman ‘’Lepuškasta deca’’ Jiržija Šotole...

                                                                                                                                                     Tatjana Avramović

I Goranova sjajna priča za kraj, ili novi početak...

 

Goran Jovanović

ELENA

Koliko od jedne lepe žene uzme slučajni posmatrač, a koliko onaj muškarac koji je stalno sa njom?

Bila je nezadovoljna Andrejem. Sve se istopilo, splasnulo i iščezlo što ih je vezivalo. A bila je u nekim časovima spremna da se zakune da će to biti poslednji bitan muškarac u njenom životu.

Nekada je cenila dobrotu i smatrala ju je vrlinom nad vrlinama. Andrej je ostao dobar. Nju to sada čini beskrajno nesrećnom. Do­brota njoj više nije dovoljna. Andrej je dobar, pažljiv i dosadan. Njihov odnos ubija predvidljivost.

Vraća se sada sa probe i zna: on će je dočekati, radostan kao i uvek što mu se vraća, što će se zagrliti, što će je umornu milovati po kosi jednostavnim, monotonim pokretima. I iznova će videti njegovo divljenje što je opet tu. Ali osećala je i njegov strah da će nestati iz njegovog života. Šta da radi sa njegovom pažnjom i ljubavlju? Sve je to dobro i ispravno, ali ništa ne valja!

Taksista koji je dovezao od MHAT-a do stana u Zvjagince-vljevoj, uzeo je više od nje nego što će Andrej uzeti ove ili bilo koje naredne večeri. Svaki trenutak, uz vožnju koja je bila rutinska i mehanička, buljio je i merkao je u retrovizoru. Znala je da je u mislima olizao od nokta na maliću noge preko dlačica oko čmara do udubina u ušnoj školjci. Taksista nije razmišljao o bujicama nesreće u njenoj duši. Ali, Andrej jeste, to pouzdano zna. On će napuniti torbe i torbe njenih nezadovoljstava, frustracija, strahova, zapitanosti. Strpljivo to nabacuje, prebacuje rukama teret koji joj se gomila iz dana u dan, radi u tri smene neprestano, radi i dok ona spava, ali od tog transfera čemera njoj ne biva lakše. Jesu glumci malo više šizofrena bića, ali ju je zabrinulo kada je na svoje oči prisustvovala na minus 25 stepeni, sredinom februara, kada su ona i Andrej obilazili Park Sokoljniki, topljenju svih figura od leda.

„Kako da živim banalnost, između umetničkih ushita, koji me prodrmaju poput orgazmičke slasti, a onda ponovo bace u prazninu kojoj je banalnost jedini izlaz?“, pitala se lomljena demonstracijom svog dara (prokletstva?) i tamom nastalom nakon što ga u ulogama iživi. Tu je, valjda, ležala razlika između nje, totalno obuzete trans­formacijom i prokrvljene bekstvom u kožu nekog drugog, i rutin­skih profesionalaca, koji umeju da glume i traju i bez ludačke stra-sti, bez krunjenja, bez zamora, bez obuzetosti (to je onda dvostruka gluma, zar ne?). Za nju će većina reći da je talentovanija od njih, ali time što dublje kopa, ona sebi potkopava i postojanost i stabilnost za elementarnu svakodnevicu koja joj nimalo ne prija. Prolazi kroz nju nerado, ne oseća slast života neopterećenog ambicijom, ne zna da uživa u malim stvarima, ne zna da lenčari, a kad počne da glumi da to zna, teško i njoj i ljudima oko nje. Teško, najviše, Andreju. A blago apotekama i prodavnicama pića...

Prolaze li ovuda noćni vozovi?

Bila je mnogo mlada i niko i ništa. Vraćala se iz Moskve sa pri­jemnog ispita za glumu, propala i raspršenih snova. U vozu je jela senf i paradajz. Bez hleba, jer ga je pojela tokom dana sa ljutom kobasicom. Ovo je preteklo, posle kupljene vozne karte za povra-tak. Kući, praznini, nikome i ničemu. Majci i njenom ljubavniku. Njihovim kricima i sopstvenoj tišini.

Kad je bar malo utolila glad, koja je možda stigla i od nervoze, sa kiselkastom gukom koja joj se spuštala niz jednjak, prepustila se sistematskom truckanju vagona i snu. Kako je zatvorila oči, slike dana koji je doneo pehove i bolno suočavanje da nije dobra za ono jedino za šta je mislila da je sposobna, ređale su se svojom di­namikom i potiskivale udaljene njive, kuće i šume koje je do tog trenutka gledala kroz prozor.

Koliki je optimalni nivo osećajnosti čula i misaonosti za prisu-stvo u stvarnosti?

Svet napolju ne priznaje neuspeh, slabost, ružnoću... On voli savršeno prečišćenu sliku „drugog“– jer drugu i drugačiju, ambiva-lentniju ne razume. Ali zato može lagano da „svari“ očigledan pad klošara na ulici, pijanicu u lokvi sopstvene mokraće, obolelu sta-ricu koja izdiše na klupi. Ali, zna li neko koliko jako može da pati mlada duša? Njen krik se, računajući da su same mlade godine dovoljna privilegija i da ih prava iskušenja još nisu ni okrznula, čuje koliko i zvuk u nemom filmu.

Ko će pronaći stihove posvećene Puškinu, gurnute iza tapeta u Domu Gončarovih u Jaropoljecu?

Treće nedelje poznanstva sa Andrejem, odveo ju je na vikend u Jaropoljec, u prelepi kompleks Majura Gončarovih, koji su bili taz­bina Aleksandra Sergejeviča Puškina. Želeo je da joj kao umetnici, podari poseban ambijent i nadahnuće, romantičarski štimung koji bi bio podloga njihovom telesnom spajanju. Jeli su, spavali, vodili ljubav, šetali, maštarili, recitovali stihove, pomalo se ispovedali jedno drugom i ocu Maksimu, koji je služio u crkvi, koja je bila sastavni deo kompleksa.

Kako ti je tamo gore?

Da li bolje nego meni ovde?

Odneo te je vihor u vanvremeno more

Ali ti traješ

Setim te se u cik zore

I u noćne sate. Dok listam stranice

Pisane perom koje si umakao u krv svoje duše

Beležene ushićujućim žarom romantičnog srca

Zažagrenih očiju plemenite ludosti.

Volela bih da zaslužim

Da me uzmeš ranjenu i belu

I da se mokro spojimo

Zaneti, obuzeti, oduzeti

Iznova probijeni jednim metkom

Koji bi nam svojim česticama

Izjednačio večito gladna i luda srca.

Tebe velikog i mene ništavnu

Tebe giganta i mene – prašinu.

Za početak gazim po tvojim zamišljenim stopama

I prizivam vazduh koji si disao...

Tvoja E.

Da li osim kratkog, katarzičnog bleska, istina nudi neku kon-kretnu satisfakciju ili su bolje laži glamura i samoobmane koje hrane sujetu?

U subotu, 15. septembra 1995, oko 23 sata, u svoj dnevnik koji je počela da vodi, ne toliko što je to želela, nego po savetu svog novog psihijatra, dr. Dobronravova, zabeležila je: „Količinom depresije i voljom za samoubistvom već bih mogla da se približim velikima, ali delom još ne. Prema tome, mora se još raditi da bi se zaslužilo da se ode...“ I dodala Euripidovu misao: „Onome koga želi da uništi, Bog najpre oduzme razum.“ I još: „Svevišnji, šta sam ti skrivila? Jesam li bila gorda, preambiciozna, raskalašna, grešna?“

Koliko bi puta trebalo pasti i ustati da bi se ispunila svoja sudbina?

Padam, ustajem

Padam, ustajem

Padam, ustajem

Padam, ustajem

Padam, ustajem

Padam, ispadam, propadam

Nema me

Mir u „običnim“ i nemir u „umetničkim“ dušama. Prvima je sve jasno zbog malog procenta zapitanosti, a drugima ništa nije jasno pa „kopaju“. Šta da radi žena kada je očajna? Da promeni fri­zuru, da prevari muškarca sa kojim je, da se napije i vucara ulicom poput onih koji se sa brljom – samagonjkom druže od svitanja do sumraka, da popije šaku lekova (kontrolisano i kalkulisano, ne baš toliko da bi bilo smrtonosno), da britvom ili žiletom pređe preko svojih vena (kontrolisano i proračunato da ne bude fatalno, a da skrene pažnju drugih, koji ne vide ništa, ništa, ništa)? Šta da radi glumica koja ostvari svoje snove, koja se počesto intimno i u čudu zapita gde je sada i „upiški od sreće“ što je došla do nivoa da se ‘ladno, ponekad drsko i superiorno, kreće u društvu ili parira onima koje je do pre par godina gledala kao bogove, nedostižne i nedodirljive? I onda žali za vremenom neostvarenih snova, za vremenom dok je bila anonimno, stidljivo devojče pred kojim je bilo toliko prepreka. I tada postaje jasno da onaj koji nema ništa ima više mesta za snove. I da želja koja je ostvarena, istovremeno je i ubijena.

Da li ekstraordinarni talenat za neobične stvari remeti funk­cionalnost i kada su u pitanju elementarni, svakodnevni zadaci i potrebe?Onomad je u kafeteriji kraj pozorišta, listajući tekst Tojbela i njeni demoni Isaka Baševisa Singera, kada je konobar došao da je pita šta želi, doživela neprijatnost. Nije mogla da se seti da želi produženi espresso sa mlekom i veliku čašu hladne vode. Ta blokada je bila strašna. To je poput onih sekundi na sceni koje se, duge poput vekova, sprdaju sa sećanjem, kada zanemiš, kada tekst koji si izrekao stotine puta postane enigma Bermudskog trougla, kada se ne čuje ni sufler, koga, doduše, u poslednje vreme nije ni bilo, kada si pogubljen poput nemoćnog jagnjeta kome se sprema egzekucija. Izgovorila je samo „Mleko...“, ali tako kao da je neko umro, kao da je nesigurno odgovarala u kvizu koji je rešavao pi­tanje života i smrti, kao neku famoznu reč izgovorenu u bunilu, a sva ta zanemelost dok nije izgovorila pogrešno šta hoće, ličilo je na ono stanje kada želiš da prekineš agoniju u snu, neko propada-nje, neko finalno jezivo suočavanje sa licem smrti, tvoje ili nekog tebi bitnog i kada pomisliš da je kraj. Tu je kraj sna i spasonosno buđenje. Samo što će san, na ovaj ili onaj način jednom postati stvarnost. Zašto? Pa da bi se ponovo usnulo, ovaj put bez buđenja. Naravno, konobar je već znao šta ona pije kada je tu u ranijim sa­tima i okružena knjigama i pozorišnim tekstovima. Kao što je znao i šta pije uveče, nakon predstava, kada sa ekipom svrati i kada je izbor baš ovaj kafić.

– Izvini, izvini... Duži espreso sa mlekom i veću čašu hladne vode – rekla je konačno pribrana, radosna što se brzo vratila iz magle na blic.

– Naravno. Naravno, gospođo Elena – klimnuo je konobar, koga njena zabuna nije ni kosnula. Navikao se on na sve i svašta. Prednost takvih profesionalaca je što se ne petljaju u analizu svojih gostiju. Nemaju ni dara za to, a sigurno ni vremena.

Nju je to bunilo, ti zastoji u funkcionalnosti na liniji mozak – jezik, i brinulo je i nije. Tek joj je 38 godina, ali način na koji živi možda joj je organizam učinio bar dvadeset godina starijim. No, iznutra – tešila se – ništa joj bolje nije bilo ni sa dvadeset i pet, kada se u telu nisu nataložile tolike količine alkohola i raznora­znih tableta, besova i frustracija. Uvek je tu bilo više straha nego što je zapažala kod drugih, više sujevreja, više promišljanja i ana­lize momenata za koje vreme pokaže da su irelevantni, uvek je sve doživljavala bar za jotu emotivnije od ostalih, ako postoji neka emotivna skala. A ta njena krhkost i prilično delikatan nerv za „hvatanje“ minucioznih, lahornih detalja iz života, prenela se i na umetnost. Spremala se za lik Tojbele, ali joj je san da jednom zai­gra kod Kješlovskog izazivao grumen ushićenja u grlu iste veličine kao nekom nesrećniku rak. Vraćala se u mislima na sinoćno gle­danje njegovog filma Bez kraja, jer mu je sada posle Tri boje, „ko­pala“ po ranom opusu i otkrivala, otkrivala... O, Bože, kakav je to mag senzibilnosti i vesnik fatumskih udesa. A ona, poput njega, medijum koji upija svakojake senzacije, sitne potrese krupnih posledica. Šta sam ja, sunđer? Umetnost zahteva izvestan prezir prema životu, jer u suprotnom je ne bi ni bilo (bila je strašno ljubo­morna na lepotu Gracine Zapolovske, a totalno sluđena njenom interpretacijom u Kratkom filmu o ljubavi). Svašta ona primećuje. Na primer, junakinja iz filma Bez kraja, očajna zbog iznenadne smrti supruga i svesna da ga posle odlaska voli još više, u jednom trenutku u svojoj spavaćoj sobi počinje da se mazi rukom i u toj omami zamišlja i priziva svog nesrećnog životnog saputnika. Iz te magle putenog (ne)zadovoljstva i (ne)ostvarenja, vraća je glas njenog malog sina, koji je doziva iz druge sobe. Majka odlazi i grli usplahirenog mališana onom rukom kojom se koji trenutak ranije dodirivala... Elena promišlja kako je u životu sve na neki način povezano i udešeno, pali cigaretu za cigaretom, naručuje još jednu kafu, iako zna da će joj na pola te druge šoljice biti muka. Ushićena je, opijena i zbunjena dodirima i preplitanjima života i umetnosti, pa se i sama u jednom trenutku prstima stegne po vla-stitoj vagini, ušuškanoj u svilene gaćice i farmerke. Čisto da oseti svoju telesnost, da se uveri u svoje prisustvo ovde u životu. Jer da se ne lažemo, poslednjih nekoliko godina bilo je momenata kada je pomišljala kako je svejedno da li je postojala ili nije postojala, bila ili ne bila. Na kraju, smrt je merilo svega, zar ne?

Da li sam život odnosno zakoni opstanka i bitisanja zahtevaju izvesnu dozu licemerja i kameleonstva?

Taj aplauz posle predstave joj je značio, ali sve je to sada uveliko bilo podrazumevano, predvidljivo. Mogla je, sa više od deset go­dina iskustva igranja pred raznim sortama publike, tačno u sekund da predvidi koliko će završno pozdravljanje glumaca trajati, kakvu će dinamiku imati, kako će se intenzitet povećavati, dostići kulmi­nacionu tačku, a zatim splašnjavati do dlanova onog poslednjeg, tamo negde iz šesnaestog reda, možda osamnaesto ili devetnaesto sedište, koji je sekundu zakasnio u odnosu na sklad gomile i svoje tapšanje produžio u individualni odjek. Kako god, njoj je taj aplauz bio uvek kratka i nedovoljna nagrada (zezala se ponekad sa An­drejem da je aplauz bio kraći od seksa sa njim), a ono gomilanje cveća preterana i patetična slika. Falio joj je, zapravo, dokaz stvar­nog razumevanja. „Hoću uverenje da ovi ljudi shvataju.“ Falio je neki međuprostor u kome bi osetila neko finalno priznanje da je pogodila lik koji igra, da je nekog zaista potresla, nekog promenila, nekog prosvetlila. Kritike od znalaca pozorišta, činilo joj se, nika­da nisu suštastveno pogađale ili beležile emociju koju je podarila, auru kojom je želela da natkrili određeni karakter. A opet ono što je stizalo u tim kratkim priznanjima publike nosi pečat horskog, dis­ciplinovanog odavanja počasti što može biti samo deo reda, rituala i navika i ne mora da podrazumeva ništa. Ponekad je aplauz samo odušak publike što je još nešto privedeno kraju („Eto, videli smo i to“, razmišlja gomila), što će sada izaći i krenuti u nešto što možda više vole od kvazi života na sceni. A često, da se ne lažemo, što je došao kraj dosadi. Ovako, uvek je ostajalo neko osećanje nedo­voljnosti, nezasićenja, nezadovoljstva... Ljudi od umetnosti umeju da budu neprijatni i surovi u svakodnevnom životu, nadmeni u komunikaciji i susretanjima sa onima koji se ne bakću paralelnim (veštačkim) svetovima. Kad im nisu sve na broju, kad im posao ne ide, kad ih život ne uvažava onoliko koliko su umislili da treba, ego je ugrožen i fali im „potvrda“ u umetničkom delu. Osećanje i pažnju koje neguju, na primer, pisci i reditelji za svoje likove, retko će pretočiti u emociju za nekoga u stvarnom životu.

Umetnik je samo medijum, „produžena ruka“ Boga, Stvo-ritelja, koji nešto želi da saopšti. Muka umetnika je šta da radi sa svojom telesnošću, mesom, ploti... On se često i ne razmnožava (ako je previše otuđen, u „drugom svetu“, posvećen „paralelnom životu“) ili, ako se razmnožava, ima usiljen, lažan i loš odnos sa porodicom: partnerom, decom... Stvaran, realan život mu je lažan, mučan, pun šizofrenih stanja, rascepljenosti, sukoba i netrpelji­vosti. Zato onaj veštački, sazdan od reči, slika, scena – buja!

Celokupna umetnost je i nastala zato što daroviti ljudi nisu bili zadovoljni viđenim, zatečenim, onim što su osećali. Njihova početna ideja jeste bila popravljanje sveta. Oni drugi, koji su u poziciji da nešto stvarno rade i odlučuju, iz vizure umetnika izgle­da da ga samo kvare i unazađuju. Takođe, umetnika ne inspiriše sjaj i veličanstvenost višespratnice (u kojoj bi voleo da živi), ali ga udžerice i straćare strašno privlače (ali on ne želi u njima da živi). Ona je krik protiv stanja stvari.

Zašto se više nikada nije ponovio ukus slasti i kiselkastosti u tako fantastičnom spoju kao onoga kasno prolećnog dana kada je kao dvanaestogodišnja devojčica obrala par višanja u usamljeničkoj šetnji prema crkvi i lokalnom groblju?

Čovek istinski zanimljivim životom živi samo u detinjstvu. On ceo kasniji životni period traga za uterinskom toplinom i bezbrižnošću, kroz putovanja traga za detinjstvom, otkrivajući, kao u njemu, nepoznate stvari, traga za neznanjem detinjstva, za lepotom novine koju odsustvo iskustva čini čarobnom. Život je večna potraga za inicijacijom, dražima prvih iskustava... Prošla je pored Železničke stanice Vladimirovka, hodajući pružnim pra­govima i šinama. Švrćkala se uglavnom onim rubnim kolosecima (šesti, sedmi, osmi), koji jedva da nekad osete težinu nekog voznog tereta, a počesto služe jedino za odlaganje rashodovanih garnitura. Ali, slutila je, ima neke lepote i tuge u tim starim lokomotivama i putničkim i teretnim vagonima koji uživaju status ruine jer su sada svakome postale i zaista teret. Maštovito je sebi dočaravala slike putnika koji su nekad putovali u njima, mogla je da zamisli graju u kupeima, živost naroda koji hrli ka svojoj stanici ma gde bila. Na desetak metara od osmog koloseka, suprotno od stanice, gde se nalazilo nekoliko baraka, kojima su samo železničari znali svrhu, i niz trospratnica sa komunalnim stanovima, ugledala je višnjino stablo sa plodovima u punoj zrelosti. Zasladila se jednom. U nosu miris železničkih pragova, u ustima slasna, blago kiselkasta višnja. Ova prva bila je neverovatno ukusna i trenutno ju je osvežila. Nje­na koštica biva katapultirana iz usta pravo u baricu od prepodnevne kiše. Svaka sledeća višnja izazivala je za po jedan slasni stepen manji užitak. Ruka joj se crvenela od višnjine krvi. Prinela je nosu, pomirisala i zatim oprala na obližnjoj česmi kojom su se služili stanari iz obližnjih zgrada.

Posle je belege, ukuse i mirise svog detinjstva videla u mnogim dragim filmovima Zamri, umri, vaskrsni Kanjevskog, Sloboda je raj Bodrova, Posle rata – mir Nikitina...