Autora čijom pričom „Krik“ otvaramo zbirku priča grupe autora pod istim nazivom, upoznao sam 2006. godine, kada sam tražio izdavača za svoj prvi roman. Pojavio se čupav tip, bradat, sa rečenicom: znam šta si hteo da kažeš. Više nego dovoljno za jednog početnika, što sam bio, što verovatno i dalje jesam. Jedan je od osnivača izdavačke kuće Treći Trg, za koju je verujem, većina čula. Od samog početka bio je posvećen, književnosti uopšte, predan poslu i profesionalan. Istrpeo je brojne pozive, kada sam ga zvao za svaku sitnicu, smarajući ga za razne gluposti. Primio je na hiljade injekcija, stoički podnoseći bolest, autoimunu, tešku, ne dozvoljavajući joj da ga odvuče od onog što voli – književnost. Ozbiljan na promocijama, iskren kada komentariše. U momentima kada sam želeo da odustanem od pisanja, i ne samo ja, već i drugi autori kojima je posredno i neposredno pomagao a koji nisu uspeli da dobiju delić pažnje neke šire čitalačke publike, on je nastupao uporno sa jednom te istom pričom: pišeš za sebe, ne za druge. Trenutno se bori za one na koje retko ko obraća pažnju, za ljude u invalidskim kolicima, za one koje se ne žale na gluposti jer imaju veće probleme od većine. I tuku se sa životom, za razliku od ostalih, iako ne postojimo oni i mi... Mogli bi mnogo da naučimo, samo kada bi manje pričali a više obraćali pažnju na ljude oko sebe.

Hvala na savetima, na  pomoći i na odličnoj priči koju si poslao.

Pesnik, urednik, prevodilac, muž, otac i pre svega dobar čovek. Ako sam te mnogo hvalio, šta da ti radim, Milane Dobričiću. Sam si kriv.

Borko Veljović.