субота, 02. децембар 2017.

Intervju Tanja Avramović




Tatjana Avramović – “otkrivena” na internetu


KriK: Obično si  ti pravila intervjue sa autorima prisutnim u zbirci ''Krik'' za ovaj blog. Bilo je puno sjajnih intervjua sa piscima koji su se predstavili čitalačkoj javnosti svojom imaginacijom u pričama, ali i kao veoma potkovani sagovornici koji vole da ćaskaju o književnosti. Kakav je osećaj biti sa druge strane, da ne pitaš, već da budeš pitan(a)?
Tatjana: Uvek sam mislila da je ova strana lakša, ova gde ne postavljam pitanja ja, obzirom da sam dugo radila kao novinar, a i sada, zahvaljujući tom predznanju Borka Veljovića, dobila priliku da intervjuišem pisce, koji su ušli u ovu zbirku sa svojim pričama. Ipak, podjednako je i lako i teško. Lako, jer pričate o sebi, svom stvaralaštvu, nečemu što ste radili, u šta ste mnogo uložili ili znate sve pojedinosti, a teško jer treba izdvojiti ipak ono što je najbitnije, zapravo ono što sam kao novinar uvek tražila od svojih sagovornika. Ali, s neke treće strane, prija, zato što je to ipak prilika da o sebi kažete nešto što čitaoci ili neko ko prati vaš rad ne zna, a što može da upotpuno neku priču o vama, priču koja se može povezati sa onim što su čitali, ako su čitali.

KriK:Upoznaj nas malo sa tvojim stvaralaštvom pre pojave zbirke priča ''Škola za pisce''.
Bilo je učešća na konkursima za priču, nagrada...
Tatjana: Ozbiljno sam počela da objavljujem svoje priče, 1996.godine. Najpre u požarevačkom nedeljniku-mesečniku “Građanin” koji je imao konkurse za najbolju kratku novinsku priču. Tada su dve moje priče ušle u  uži izbor za objavljivanje, a mislim da je već sledeća godina bila moja, kada su svi, iz nekog razloga, bili iznenađeni mojom pričom “Sitnice”, koja je pobedila. To je sve pokrenulo da se moje priče pojave u časopisima “Braničevo”, “Majdan”, Mons Aureus. Kasnije sam učestvovala i na konkursima za nekoliko  online časopisa, gde mi je je “Kreativni magazin”, objavio jednu pricu. U izdanju  “NIB Alternativa – Balkan”  - Antologija savremenih ljubavljnih priča objavljena je moja ljubavna priča, 2014.godine. Mojih priča ima na internetu, na mom blogu.

KriK: Jesi li zadovoljna odjekom tvoje  prve knjige? Bilo je dosta promocija, što u prestonici, što u unutrašnjosti, a i korektnog odjeka u štampanim i elektronskim medijima.
Tatjana: Zadovoljna sam jer interesovanje za tu knjigu, u pitanju je “Škola za pisce”, ne prestaje ni do danas. Knjiga je inače objavljena 2009.te godine u izdanju Trećeg Trga, predstavljena na Sajmu knjiga, na promocijama, što samostalnim, ozbiljnim, što u zajedničkim nastupima sa ostalim piscima koji su objavili svoje knjige kod ovog izdavača. Interesantno je da je da mi se knjiga čita, imam često potvrde ili informacije iz biblioteka, da se traži ili je često na čitanju, što mi posebno prija, a veliki krug ljudi koje sam u međuvremenu upoznala voleli bi da vide i drugo izdanje ove zbirke. Možda će se to desiti baš u nekom dogovoru sa “Krikom”, neke naznake postoje, ali mislim da je rano da o tome govorim.

KriK: Izdavačka kuća Krik je zaista pružila šansu brojnim već afirmisanim, ali i široj javnosti ne mnogo poznatim piscima. Kakvi su tvoji utisci o estetici i književnim dometima ove zbirke. Imaš li nekog favorita među pričama odnosno autorima?
Tatjana: Na neki način, bila sam deo “Krika” od samog nastajanja. Znala sam za ideju i, u startu, nisam odmah videla tu sebe ni sa jednom svojom pričom. Ali, kasnije, pošto je Borko Veljović, očigledno moj verni čitalac (smeh), jer me je on i “otkrio”, čitajući moje priče na internetu a bio i moj recenzent, primetio je da bi jedna od priča koju sam slala na jedan inostrani konkurs i koja je prevedena na nemački jezik, mogla da zadovolji kriterijum za ovaj poduhvat. Ostale priče sam videla kada sam dobila svoj primerak knjige. Dopada mi se što tu ima različitih stilova, gledišta, što je to izuzetno širok dijapazon i raspon “krikova” a opet, nosi jednu posebnu energiju koju uglavnom nose neke nove ideje koje se pokrenu i koje dobiju dobru podršku ne samo uredničkog tima već svih učesnika. Meni najbiža, nekako sam tu prepoznala senzibilitet i ritam jedne od mojih priča (Šta sam hteo da kažem)  je  “Nestali” – Tanje Milutinović, ali su mi sve ostale priče jako zanimljive i dobre, svaka na svoj način.

KriK: Već si zanatski prilično ovladala pisanjem priča. Često ih posvećuješ zanimljivim autorima koje očigledno ceniš i njihova dela deluju inspirativno na tebe. Ko te u poslednje vreme inspiriše? Koje pisce čitaš? Ima li nekoga koga ste nedavno otkrili?
Tatjana: Zbog prirode poslova kojima se sada bavim, nemam mnogo vremena za čitanje. To je takođe razlog što  odlučujem i da pišem a i čitam priče, kraće su, brzo se čitaju ali ostavljaju prostora za promišljanje. Volim i vraćam se Dinu Bucatiju, to je i dalje moj pisac broj jedan, zbog svog stila i senzibiliteta, Edgaru Alanu Pou, Oskaru Vajldu. Volim knjige Haruki Murakamija, Kazuo Išigura, koji je ove godine dobitnik Nobelove nagrade, što mi je posebno drago jer sam neke od njegovih knjiga čitala i pre nekih petnaestak godina. Čitam Ajris Merdok, Rejmonda Karvera, uostalom njima i jesam posvetila neke od priča. Za Zorana Živkovića jako dugo znam, ali dok ga lično nisam upoznala na jednoj promociji u Kostolcu, nisam ga čitala i moram da priznam, jako mi se dopada, i kao ličnost, a posebno mi se svidjaju njegove priče, upravo je to još jedan pisac čiji mi senzibilitet odgovara i u čijim pričama uživam.

KriK: Da li ćeš ostati verna priči ili krenuti onim što našu čitalačku javnost najviše zanima kao format a to je roman?
Tatjana: Kratka priča mi je izazov jer ima svoje zakonitosti. Mora da bude “puna”, efektna, ne sme da ima prazne hodove. Mislim da materijala za nekoliko romana već imam, neki su i započeti, ali da još nemam ni želju a ni vreme da se tome posvetim.

KriK: Šta se novo priprema u književnoj kuhinji ili radionici Tatjane Avramović?
Tatjana: U pripremi je nova zbirka kratkih priča, sa radnim naslovom “Priče iz dva grada”. Jedno vreme sam živela u beogradskom naselju Nova Galenika i našla sam mnogo sličnosti sa, takođe, radničkim naseljem Kostolac, gde sam odrasla pa sam svoje junake i njihove živote, dogodovštine uglavnom “smestila” u ta dva mesta, što ne znači da ih ne premeštam na razna druga, jer, kao piscu, to mi je omogućeno, kao što mogu da utičem i na njihove sudbine, susrete, sreću ili nesreću… Prošla je čitanje u “Kriku”, ali, sada treba da usledi jedan malo teži rad, nego što je to bilo prilikom samog pisanja kako bi se dostigao jedan postavljeni cilj i standard  i kako bi bila barem na nivou prve zbirke, iako se i tematski i formalno razlikuje od nje.


                                                                                                               Goran Jovanović







BIOGRAFIJA
Tatjana Avramović, rođena je 2. Decembra, 1972. Godine u Požarevcu. Od 1991.radi u Omladinskoj redakciji Radio Požarevca. Sarađivala u dva navrata sa Radio Boom 93 iz Požarevca, a potom i TV „Duga“, a na kraju se ponovo vraća u Radio Požarevac, gde radi kao voditelj i novinar sve do 2012.godine.

            piše intenzivno od 1994. godine
-         1996. na konkursu lista „Građanin“ objavljuju joj se dve priče koje su ušle u uži izbor za kratku novinsku priču a već sledeće godine pričom „Sitnice“ pobeđuje na konkursu
-         1997. godine ulazi u katalog „100 najpoznatijih Požarevljanja, zbog istaknutog rada na polju kulture kao novinar, pobedi na književnom konkursu kao i ulaskom u Antologiju „Požarevački prozni trenutak“ gde joj je priča „Šta sam hteo da kažem“ objavljena sa svim znamenitijim piscima poreklom iz Požarevca (izdanje lista „Građanin“).
-         Od 2005. objavljuje u lokalnim književnim časopisima „Braničevo“ i „Majdan“ a priča „Strah“ neformalno je proglašena najboljim proznim delom 2006. godine.
-         2008. počinje saradnju sa mladom izdavačkom kućom iz Beograda Dobričić i Treći Trg gde se planira objavljivanje njenih radova u njihovom časopisu kao i prve zbirke priča „Škola za pisce“.



Na poklon, što se kaže, priča... 



TATJANA AVRAMOVIĆ

PRAZAN  PAPIR


    Odavno papir stoji prazan, ako ovo po čemu pišem i može da se naziva nekakvim papirom. Zato, hoću da ga ispunim, da ne bude više dosadno beo, ali i kad je beo,on je zaprao tmuran, prazan i dosadan, pa i usamljen. Nekako, kad ga gledam takvog, imam utisak da bi i on svašta da kaže, da strese tu belinu sa sebe, da pokaže svoje šare, svoja  slova, svoje misli. Da se oslobodi!
    Gleda me, pravo u oči, zaslepljuje svojom belinom kao da hoće da mi stavi do znanja da naslućuje o čemu bi,nas dvoje mogli da pišemo. Ali, ta rasprava, to pisano nadvikivanje još ne počinje. Možda zbog toga što se nismo dugo videli. Potrebno je izvesno vreme da pohvatamo šta je ko radio u međuvremenu, da opet budemo na istim talasnim dužinama da bi mogli bez rezervi da iskažemo svoje misli.
    I, kao što  to obično biva, nešto se desi da još malo odloži to povezivanje, tu iskrenost koju smo namenili jedno drugom. U svakodnevici koja je mene preplavila, odjednom je na ringli pokipelo mleko. Naravno, skočila sam, da sklonim šerpu sa ringle, umanjim štetu i obrišem šporet. Papir, kao da me podsmešljivo gleda, čeka da vidi šta ću, kako ću sada i koliko će mi vremena trebati da se priberem i vratim u ono zbog čega sam ga i uzela. Kao da mi govori: „I, ti hoćeš da pišeš, MENI da pričaš o nekim dubokoumnim stvarima, a neko mleko tamo, odvlači ti pažnju. Mislim da moraš da izabereš, draga...“
    -Šta da izaberem? Pa, ja moram i da živim, to mleko mi je potrebno da funkcionišem, da sipam u kafu, da nahranim mačku. Ja volim da pijem mleko.
    -Da, ali ne žudiš za mlekom koliko žudiš za nekim drugim stvarima... Za pisanjem, za pažnjom, za uspehom, za ispunjenjem...
    -Ma hajde, ti mi pričaj o čemu ja žudim!
    -Žudiš, draga, čezneš, to te izjeda, sve to što se godinama skuplja u tebi hoće da eksplodira. Ja jesam godinama bio prazan, to je tačno. Ali, ne zaboravi činjenicu da sam svih ovih godina bio među papirima koji su bili ispunjeni tvojim ranijim pričama, misliš da iz svega ništa nisam mogao da shvatim? Nemoj da me potcenjuješ!
    Zaćutala sam. Oči su mi se napunile suzama, ali ništa nisam mogla da kažem. Misli su mi jurile kroz glavu,nisam mogla da se skoncentrišem pa sam ćutala. Osećala sam se posramljeno, ogoljeno. Isto kao što je on izgledao ogoljeno pre nego što sam počela da pišem. Bio je u pravu.  Kako smo samo slični! Na sličan način nas drugi vide. Ali, iza tih naših fasada, eto, kriju se sva naša osećanja, sve naše želje, stremljenja, istine. I nije teško, bar ne između papira i mene da to podelimo, tu smo, samo on i ja, prazna soba... Potrebno je samo...
     Ipak, svesni smo oboje da sve što ode na papir, neće tamo i ostati. I papir i ja imamo istu želju – da nas čitaju.
     Čini se da je on nestrpljiviji od mene, počinje prvi. Najpre o dodirima. Voli kad ga dotiče olovka, nekada, to je bilo bolno udaranje slova pisaće mašine a sada, od kada je  elektonski, dotiču ga senzori koji po njemu ispisuju slova. Nisu to, za njega, samo slova. Tako, pretočena u rečenice, u priče, izmišljene ili stvarne, preradjene, njemu govore o nekakvom svetu. Nije  ni bitno da li je to stvaran ili izmišljen svet,  bitno je da se nešto dešava. Bitno je da li će mu emocije zaparati tu hladnu belinu, hoće li uspeti da ih izdigne iz svoje ravni, pretvori u rezbarije koje će, opet, dotaći nečije srce. Nije samo pisac taj koji napiše tu priču, ja moram da budem medijum za prenošenje. Ako papir ne zna da prenese napisanu priču, nije dobar, nije pravi. Mislio je da ni svaki papir nije za svaku knjigu. Sve mora da bude dobro uklopljeno kako bi na pravi način upilo piščeve reči i na pravi način ih prenelo dalje.
     Najviše voli dodire ruku, ako je već pretočen u knjigu. Ruke koje listaju u knjižari ili biblioteci, ruke koje nestpljivo okreću stranice u polumračnoj sobi, gde ga osvetljava samo čitačeva lampa. Voli čak i dodir poneke suze, maženje nečijeg kažiprsta ili palca preko pasusa ili rečenice koja im se izuzetno dopada. Voli osećaj gladnih, radoznalih očiju onih koji čitaju. Voli osećaj zadovoljnih očiju kada pročitaju knjigu pa se povremeno vraćaju na neka obeležena mesta, da pogledaju ponovo, pročitaju ono što je na njih ostavilo najjači utisak, pokušavajući da vrate osećaj koji su imali dok su po prvi put čitali knjigu.
     -Ako razgovaramo i ako se otvaramo, ja bih da čujem tebe.
     Iznenadio me i uplašio. A znao je da će tako biti, da će mi zastati knedla u grlu. Ali znao je i da ću, oznojene dlanove obrisati o kolena i drhtave prste spustiti na tastaturu.
     S vremena na vreme, ja uzmem papir, napišem ponešto. Nisam potpuno slobodna i ne sviđa mi se uvek to što pišem. Nisam više ni u fazi da mogu da se potpuno prepustim fantazijama i da sve što u pravom životu ne valja, zaboravim, izmislim neki novi svet i pobegnem ili, suprotno, napišem baš to što boli i tako se oslobodim.
     Ja odlično znam šta bih napisala. Svesna sam svega što me muči, nisam to uobličila u misli pa da ih sad prospem po papiru, ali još uvek imam neke unutrašnje stege koje zadržavaju sve boli. Mislim da dobrano doprinosim tome, mislim da želim da me boli. Znam, kad bih sve pustila da proživim i shvatim ... nisam sigurna kako bih se nosila s tim. Da li  će boleti  još više? Da li je to što sam godinama zadržavala, čuvala i krila, samo odlaganje i čekanje pravog trenutka da sebi zadam finalni udarac?
    A bilo je mnogo prilika, čak i pokušaja da pišem. Ako ništa drugo, pre godinu dana, bolnica. Mogla sam da pišem, noćima nisam mogla da spavam, razmišljala sam, i – ništa. Umesto toga, čitala sam, čak mi je i to teško išlo. Posle toga, oporavak kod kuće, dva puta duže nego vreme koje sam provela u bolnici. I opet ništa, danima sam gledala filmove, serije, igrala igrice. Najzad, počela sam ponovo da radim i to mi je definitivno odluzelo svaku mogućnost da bilo šta započinjem.
    Vidiš, to su stvari iza kojih se krijem, kojima se branim. Ne znam zašto su to prepreke, ali ja ih zovem preprekama.
    -Da, i sada to radiš, kaže mi on. Pišeš tu o nekakvim razlozima, tražiš opravdanja, a izgledalo je kao da ćeš u sekundi sve reći. Ti si kukavica.
    -Možda.
    I nastavljam da ćutim. Ipak, misli su tu. Nekako, dok sam pisala i gradila još jedan od zidova oko sebe, unutra su se sklapale i rečenice, čitavi pasusi, možda i priče.
    -Razumem te, na neki način, kaže mi papir. Nadao sam se da ćeš ovoga puta uspeti, da ćeš se osloboditi. Da će naš zajednički vapaj dodati sadržaj u naše postojanje. Umesto toga,iako sam našaran gomilom reči, i dalje sam prazan. Šteta.

Нема коментара:

Постави коментар